Јохан Штамиц и манхајмска школа

Духовна музика не заузима значајни део опуса овог композитора који се пре свега прославио својим оркестарским композицијама. Централно вокално-инструментално дело потекло из Штамицовог пера свакако је његова Свечана миса у Де дуру, вероватно настала поводом одређене светковине на двору манхајмског електора Карла Теодора, о чему сведоче како њене димензије, тако и богата инструментација. Стил мисе, базиран на пријемчивој хомофоној фактури, инвентивном оркестарском парту, те ефектним вокалним нумерама, сведочи о церемонијалној улози које је ово дело имало на двору. Штамицов Kyrie је грађен монотематски и, зачуђујуће, без учешћа солиста у читавом ставу, док је у уводној нумери Glorie могуће пратити рукопис строгог контрапункта, који затим уступа место нумерама у галантном стилу. Credo је такође конципиран у контрасту полифоног рада и галантне вокалне мелодике, те започиње као стриктни канон, не би ли се наставио у форми виртуозне солистичке вокалне нумере. Завршни ставови мисе, Sanctus са Benedictus-ом и Agnus Dei, су сразмерно сажети и скоро сведени на литургијску функционалност.

Међу Штамицовим ученицима који су затим постали део млађе генерације ове композиторске школе значајно место заузима Кристијан Канабих. Рођен у самом Мајнхајму 1731. године, Канабиха је Штамиц подучавао у компоновању и на виолини, не би ли се млади композитор затим усавршавао у Италији. Када се вратио на махнхајмски двор, 1756. године, односно тек годину дана пре Штамицове смрти, Канабих је брзо напредовао у рангу као концертмајстор оркестра електора. У његовим композицијама приметан је утицај Штамицовог идиоматског писма, а занимљиво је и да је након Штамицове смрти Канабих наставио да на виолини подучава његовог сина, Карла Штамица. Као и у случају његовог учитеља, централно место у Канабиховом опусу заузимају симфоније, али током шездесетих и седамдесетих важно место у његовом раду заузимају и балети, које је компоновао за дворску сцену манхајмског електора, и то најчешће у сарадњи са балетским мајстором Етјеном Лошеријем