Опере – Ђоакино Росини: Семирамида

Главне улоге тумачили су: Албина Шагимуратову као Семирамида, Даниела Барчелона као Арзак, Мирко Палаци као Асур, Бери Бенкс као Идрено, Ђанлука Бурато као Орое, Сузана Гаспар као Азема, Дејвид Бат Филип као Митране и бас Џејмс Плат као Нинов дух. Оркестром Доба просвећености дириговао је Марк Елдер.

Последња опера коју је Росини написао у Италији, настала је током лета и јесени 1822. године, одмах после композиторовог повратка из Беча где је доживео тријумф. У неку руку ово дело је проширена, формално стабилизована и драмски снажнија верзија музичких и драмских архетипова које је Росини први пут употребио у свом Танкреду из 1813. године. Семирамида је премијерно изведена 3. фебурара 1823. године у Венецији, а главну улогу је певала Изабела Колбран, која је постала супруга композитора осам месеци раније. То ће уједно бити и последња улога коју је Росини за њу написао, пошто ће се Колбран ускоро повући са сцене, због проблема са гласом. Опера је доживела успех и ускоро ће главну ролу почети да певају највеће диве белканто епохе попут Ђудите Пасте, Марије Малибран која у њој дебитовала у Паризу, а касније и Ђулија Гирзи, Карлота Маркизио и Нели Мелба. Иако је двадесетих година XX века сматрано да је Семирамида истрошила свој век трајања, спектакуларна обнова у миланској Скали 1962. године са Џоан Сатерленд и Ђулијетом Симонато под управом Габријелеа Сантинија поново је ову оперу вратила на репертоар. Ипак, данас ово дело ређе поставља на оперским подијумима, пре свега због чињеница да су за њено извођење потребни певачи изузетних вокалних квалитета – јаког али веома покретног гласа праве колоратурне природе.

Оперу Семирамида одликују снажне драмске сцене које антиципирају Вердијевог Магбета, док сам заплет позајмљује ситуације из Шекспировог Хамлета. Такође, краси је изузетна увертира, једна од најуспелијих у целокупном Росинијевом опусу.

Уредница Ксенија Стевановић