Жаркo Паић – Метаморфозе битка: Жилбер Симондон као мислилац техногенезе

У којој мери филозофски путеви и филозофске судбине могу бити закучасти, показује и пример француског филозофа Жилбера Симондона (1924–1989), на овим просторима потпуно непознатог, а до скора једва познатог и у самој Француској. Своја главна дела Симондон објављује у периоду од 1954. до 1968. године и она не наилазе на нарочит пријем. Симондон се бави филозофијом науке, али његов приступ и избор појмова толико су самосвојни да његове идеје, у први мах, не бивају препознате као плодне. Живот и техника два су основна Симондонова појма. Он, једноставно, види у коликој мери је људски живот завистан од технике, али, истовремено, налази да упркос тој очигледности веза технике и живота није предмет довољне филозофске пажње. Наравно да је појам технике који развија Мартин Хајдегер у средишту филозофских расправа, али Симондон креће сасвим другим путевима.

Једини филозоф који тих година упорно чита Симондона и развија његове идеје управо је Жил Делез. Ипак, биће потребно да прође готово 40 година да би Французи схватили кога су имали, тако да Симондон лагано почиње да осваја не само Француску, већ и светску филозофску сцену. Његова се дела преводе на енглески, немачки, италијански и шпански, а све више и на јапански језик.

На српскохрватском говорном подручју Жарко Паић први исписује текст на трагу овог великог и необичног филозофа. Већ у уводним редовима своје студије он утврђује суштинску разлику између Хајдегеровог и Симондоновог појма технике: „Хајдегер пита о 'бити' или супстанцији битка с обзиром на техничко излагање битка. Томе насупрот, Симондон пита о настанку техничкога објекта као 'битка-у-свијету', што значи да умјесто 'бити' или супстанције нечега као нечега пита о начину како битак у својој индивидуацији као биће уопће настаје.” Утолико се Паић бави техногенезом, а не, напросто, техником. Другим речима, питање је како се се биће (битак) преображава из отворености историје у затвореност техничке (ре)продукције света.

У овој минуциозно исписаној студији Паић успоставља везу Симондона и Делеза, те показује у којој мери Делезов појам постајања своју динамичну структуру дугује управо Симондоновој техногенези.