Салонска и кафанска филозофија – Роберт Шаклтон

Роберт Шаклтон у свом тексту полази од два појма који су по његовом мишљењу проблематични за дефинисање: филозоф и партија. У случају „филозофа“, француски речници осамнаестог века нам нису од помоћи, сматра Шаклтон. Ако говоре о „филозофу“ као човеку који се, ослобађањем ума, ставља изнад обичних дужности грађанског и хришћанског живота, тој дефиницији уз бок стоји једна друга, која „филозофа“ види као мудрог човека који живи мирним и повученим животом, далеко од збрке дневних послова. Године 1863. у тражењу пригодног одређења за смисао из 18. века, појављује се дефиниција по којој су „филозофи“ људи који негују филозофију и користе је како би променили устаљена мишљења. Оксфордски речник, пак, признаје француску реч, али уместо да је дефинише, даље упућује на „филозофист“, реч која одређује „човека који филозофира погрешно“. Шаклтон пише да он неће покушавати да сам пружи неку коначну дефиницију, већ ће у раду предложити „шири радни приручник који укључује бројне нијансе мишљења које одликују филозофа“. Посматрајмо „филозофа као француског мислиоца 18. века који верује у неке, мада не нужно све, од следећих тврдњи: појединац треба сам да резонује а не да се води предрасудама; појединац има право да изрази своја мишљења; моралност је важнија од вере; моралност има претежно друштвени аспект, а људи треба да раде за добробит друштва...“

Потом, аутор поставља питање, ако нису били завереници, да ли су филозофи били чланови неке партије, који су покушавали, ако не да надвладају трон и олтар, онда барем да побољшају услове живота у друштву 18. века, и који су свесно заједнички радили на остварењу тог циља?

Текст је превела Бојана Аћамовић.
Уредница Оливера Нушић.