Дина Гудман: Салони у доба просветитељства – сусрет амбиција жена и филозофа

 Ауторка пише о „Републици учених“ која је у доба француског просветитељства била изузетно развијена заједница различитих дискурса. Наиме, реч је о популарном облику интелектуалне размене која се одвијала у салонима Париза у осамнаестом веку. Овај нови вид окупљања био је обликован колективним искуством стварања Енциклопедије, чија је сврха била „да промени уобичајени начин размишљања“. Успех просветитељства као пројекта зависио је, сматра Дина Гудман, од ширења „Републике учених“ изван оквира одређене елите. То је подразумевало стварање начина интелектуалне комуникације која би била дубља и више институционализована него што је то била сама Енциклопедија.

Филозофи просветитељства пронашли су своју институционалну основу у париском салону. Салон у доба просветитељства био је сâмо срце филозофске заједнице које је дало нову снагу и ново значење старој „Републици учених“. Гђа Жофра, гђица Де Леспинас и гђа Некер, домаћице салона у време просветитељства, нису биле précieuses (даме елегантних манира и изражавања), а њихови салони нису били школе за civilité (учтивост). Оне су заправо доводиле у питање идеал доколице на којима су се дотадашњи салони као отмене институције заснивали. Салони у доба просветитељства, дакле, утицали су на друштвену мобилност. Улазак и образовање у неком од познатих салона није значио интегрисање у племство, већ у „Републику учених“ која се наметала као јавни простор у којем се могао чути глас критике. „Учесници су преузели улогу frondeur (бунтовног) племства, те су париски салони постали институционална основа са које се независна позиција могла захтевати и успоставити”, пише Гудман.

Текст је превела Бојана Аћамовић.
Уредница Оливера Нушић.