Дарко Сувин: О сјају, биједи и могућностима социјалистичке Југославије

У овом тексту Дарко Сувин покушава да погледом уназад ка периоду од 1972. до '89. године објасни крајње неславан распад у „најгорој замисливој варијанти међусобно зараћених патуљастих класа под заставама мини-национализама". Аутор заступа тезу да је брза индустријализација била предуслов самосталности, добробити и културне модернизације Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Капитал за овај процес пронађен је у новој „социјалистичкој првобитној акумулацији", која је била знатно мање окрутна од оне капиталистичке, али је изазивала трајне напетости и експлоатацијске притиске. Потреба за плебејском подршком одоздо била је подмирена међународним капиталистичким зајмовима (углавном из Сједињених Америчких Држава) и подстицањем миграција из села у градове.

„Главна пропратна друштвена промјена у СФРЈ између 1950. и 1972. била је сеоба између 1,5 и два милијуна сељака у градове. Број сељака пао је 1969. на мање од половине укупног броја становника по први пута од неолита. Чини се да је број сељака приватника до 1980-их пао на мање од петине укупног становништва, премда су се многи неквалифицирани радници у вријеме кризе могли вратити на своја имања. Друга велика друштвена промјена била је брза масовна производња првог модерног пролетаријата и интелигенције у овом дијелу свијета", пише Сувин.
При свему томе питање извора довољне акумулације капитала никада није разрешено. Пораст и расподела вишка вредности, који је требало уравнотежено расподелити имеђу индустријализације, одбране и стандарда, били су суштина проблема и темељни локус свих напетости и незадовољстава, сматра аутор.

Овај текст је први пут изложен прошле године на Институту за критичку торију у Берлину.
Превод Марија Мрчела и аутор.
Уредница циклуса Тања Мијовић.