Робер Мишамблед: Историја насиља. Од средњег века до данас

Од XIII до XXI века, физичко насиље и бруталност људских односа су у опадању у целој Западној Европи. О овоме сведочи статистичка кривуља убистава заведених у судским архивама: после веома високог почетног нивоа забележеног пре седамсто година, уследио је први пад, отприлике за половину, око 1600. године, а пропраћен је једним спектакуларним падом - број хомицида смањио се десет пута за три столећа, све шездесетих година минулог века, док у годинама које следе долази до релативног, али ипак јасног пораста. Једини закључак заједнички већини савремених истраживача јесте да се на Старом континенту појавио снажан модел управљања мушким, а нарочито јувенилним насиљем. Ако се искључе ратови - пише Робер Мишамблед - показује се да је човек све мање човеку вук на том простору, барем до последње трећине XX века. Промене примећене почев од тог датума могле би да изражавају забрињавајуће преокретање тенденције.

Како је европска «радионица» успела да контролише и да обликује индивидуалну агресивност? Неки стручњаци из области друштвених наука посматрају агресивност само као чисто биолошку датост, а насупрот томе, историјски приступ разликује агресивност од појма насиља, које представља његово етичко уобличавање од стране цивилизације. Све до данас, култура насиља је суштински мушка у нашем свету. Књига Робера Мишамбледа намерава да покаже да се насиље, међутим, радикално променило од 1300. до 2000. године - под притиском правосуђа, оно је из статуса нормалног колективног језика који производи друштвену везу и служи за проверу правоваљаности хијерархија моћи и односа међу генерацијама или половима у основним заједницама, постепено прешло у статус значајног табуа. Запад тако изумева адолесценцију кроз симболички појачани надзор над неожењеним младићима. Овај покрет допуњава ефекте новог образовног система чија је намена да чвршће огради једно доба које се чини посебно немирним, бунтовничким и опасним. Досада слабо проучаван, овај аспект „цивилизације обичаја"(у терминологији Норберта Елијаса) тежи да ограничи „природну" агресивност нових генерација мушкараца намећући им забрану убиства. Преломни тренутак наступио је око 1650, када се у целој Европи, измученој бескрајним ратовима, испољио снажан отклон према проливању крви. Од тада, западна култура преобликује индивидуална намерно насилничка понашања код младих, и то помоћу система норми и правила учтивости којима се девалоризују наоружани сукоби, кодови личне освете, грубост хијерархијских односа и суровост односа између полова или старосних доба. Овај систем изнедриће током наредних векова истинску трансформацију колективне осећајности према убиствима, што у индустријској ери на крају доводи до претварања хомицида у снажан табу.

Књигу Историја насиља објавиће ускоро издавачка кућа Академска књига.
Циклус је приредила Јасмина Арсеновић. Текст чита Ковиљка Панић.