Србија и Европска унија (1)

Драган Ђукановић разматра тему под насловом „Европска унија и Западни Балкан - очекивања и ишчекивања". Заправо, говори „о перспективама бесперспективног Западног Балкана, који је располућен између разних идентитета, па опет и унутар њих, додатно... између сталних ојачаних национализама и тежње да се придружимо европским интеграцијама..."

У овом тренутку, Србија и Црна Гора се издвајају од остатка региона. Па ипак, пред Србијом су „значајни економски проблеми", чије решавање ће бити много важније од настављања дијалога са властима у Приштини. Они ће представљати „највећи проблем за интеграцију Србије". С друге стране, у Црној Гори „имамо значајан проблем недостатка истинске, дубинске, темнељне борбе против корупције".

Говорећи о региону у целини, Ђукановић истиче да су то „и даље друштва дубоко укорењене нетолеранције према свим мањинама, почевши од етничких", и да „и даље постоје одређени ризици сукоба, са различитим мапирањем... потенцијалних региона унутар држава где се они могу појавити". Наводи и проблем политичке репрезентативности у парламентима земаља региона: „Заиста, толики број еврооптимистичких посланика... не одражава реално стање, не репрезентује онај део бирачког тела који је или евроскептичан... или противник европских интеграција." А чини му се да је у свим земљама региона проблем и сам начин на који се промовишу европске идеје, као и то ко их промовише.

Ђукановић примећује да је Немачка „јако суздржана око будућих проширења", да сличан став имају и Велика Британија и Француска, „тако да ће... и то очекивање и ишчекивање бити дугорочно". Ипак, мисли да ће у региону „постепено доминирати геополитичке теме, односно геополитички статус те рупе... у телу Европске уније", и да ћемо, на крају, „имати... позитиван след догађаја".

Миша Ђурковић се најпре позива - и то помиње као „малу реакцију на ово што је колега (Слободан) Зечевић дао у уводном излагању са врло израженим оптимизмом" - на „занимљиву серију колеге Дејана Мировића, под називом 'Шта је Европска унија донела појединачним земљама'", у којој су наведени основни економски подаци, нпр. о кретању јавног дуга и спољнотрговинског дефицита, за највећи број земаља које су у Европску унију ушле од 1981 године, дакле „од Грчке до Хрватске". Ти показатељи су, како наглашава, крајње неповољни за те земље, што се види, рецимо, и на примеру Словеније која је, пре две године, „била на ивици банкрота", принуђена да измоли „неколико милијарди евра" како би „спречила банкрот банака, а онда... и распад целог финансијског система". Нажалост, таквих случајева „има јако много", а искуство онога што се дешава од 2008. године наовамо „мора да нас натера да преиспитамо резултате читавог процеса проширења Европске уније", будући да је тако настао „читав низ веома нестабилних економија, неодрживих дугорочно". Притом се Ђурковић позива и на податак, који је изнео Мирослав Прокопијевић, да већ пет чланица Европске уније „има више од 100 посто задужености свог ГДП-а, што се, по правилу, везује за неку врсту банкрота".

Пре него што се усредсредио на главни предмет свог излагања (тај део емитујемо у другој вечерашњој емисији), Ђурковић се осврнуо и на неке друге констатације изнете на овој конференцији. На пример, сматра да проблем интеграције Турске у Европску унију није настао пре свега због непоштовања људских права у тој земљи, већ да су у питању „геополитички, верски разлози", као и „одбрана свог тржишта рада од милиона Турака који би вероватно... тражили могућност да се запошљавају на читавом европском простору".

Уредник: Ђура Војновић