Србија и Европска унија (1)

Драган Лакићевић се најпре присећа једног пројекта овог института из 2001 године, под називом „Убрзано придруживање Европској унији - предуслов успешне транзиције и развоја", и каже: „Када погледамо уназад, видимо... велики ентузијазам и оптимизам, прилично наиван, јер ко би помислио 2001 године да ћемо у 2014. опет бити негде 'између' у процесу приступања Европској унији."
На другом месту, примећује: „Можда је најуспешнији део тог развоја, то што се нисмо прикључили. Зашто? Па, вероватно бисмо сад, уместо неких 30 милијарди дуга, имали 50, 60..." Пошто смо тешко долазили до кредита, презадужили се јесмо, али је дуг ипак упола мањи него код неких успешних или мање успешних земаља из нашег суседства, Мађарске, Хрватске...
Имајући на уму своје лично искуство евроентузијасте „из 2000. и раније", али и практично искуство из наредних година, као неко ко је био ангажован на разним пројектима наше евроинтеграције, Лакићевић подсећа да су у то време „стизала огромна средства, милиони и милиони евра... и све је то отишло на неку врсту едукације..." Заправо је „на неки начин испаравало јер програм техничке помоћи је био такав да се ништа од тога није могло инвестирати у било какву производњу, у било шта што би могло економски да унапреди Србију". Као да лечите неког болесника тако што га доведете у најбољи клинички центар, доведете му најбоље лекаре, са којима се он консултује, од којих слуша све о медицини, о успешном лечењу... „само му лек не дајете".
Слободан Зечевић подсећа да ми „практично од 1989 године, од пада Берлинског зида, нисмо имали озбиљне и реалне оријентире... како да водимо нашу спољну политику, већ смо више били као брод на олујном мору који таласи и ветрови бацају на све стране..." Били смо „потпуно сами у одбрани неких националних интереса..."
Имајући и то на уму, он скреће пажњу на неке чињенице о Еропској унији које „у овим расправама понекад губимо из вида". Пре свега, да је Европска унија у време стварања првих заједница, 1951. и 1957. године, имала само 6, а данас има 28 чланица и да „из ње ниједна држава није изашла", да је „економски и трговински најјача сила на свету", са учешћем од 23 посто у светском друштвеном производу, да је највећи пољопривредни произвођач на свету, уз САД, а често и водећи... Подсећа и на то да у Европској унији 18 држава има заједничку валуту, што је било незамисливо, да „између 22 државе физички нема граница", да је чак 80 посто законодавства држава чланица донето у институцијама Европске уније и касније пренето у национална законодавства... Такође, да Европска унија никада у своје окриље није примила државу, иако је имала економски интерес, у којој се грубо крше људска права, у којој се људи затварају због изнетог политичког мишљења... Никада нису примљене Франкова Шпанија, Салазарова Португалија, Грчка за време пуковника, а неће ни Турска „док се не реше неке такве ствари".
Зечевић разматра и критике Европске уније, нарочито од 2009. године, када је „ушла у страховиту економску кризу", свестан да је решење тражено „у смањивању буџетског дефицита држава чланица", да је штедња проузроковала незадовољство грађана... Због тога се они једним делом, напомиње, окрећу према националним и националистичким странкама које оспоравају процес европске интеграције, доводе га у питање са разних аспеката...
Уредник: Ђура Војновић