Скривени федерализам Европске уније (1)

Никола Бјељинац је желео да укаже на неке „отворене теме" на које је наишао читајући „Скривени федерализам". Према његовим речима, почетна теза, од које се креће у градњу целокупне аргументације, и „носећи стуб Ковачевићеве књиге јесте теза о некој врсти инхерентне повезаности нације и уставне демократије". А дилема која се ту јавља, и која није нова, „јесте да ли се може говорити о нечему што дефинитивно није национална држава", нечему „што је политичка творевина суи генерис... користећи критеријуме и мерила који важе за мерење демократског дефицита и нивоа демократичности... националних држава. Јер, ако кренете тим путем, тешко да се може избећи закључак да оно што се дешава на нивоу Европске уније није демократија, није демократично." С тим у вези, додаје, оно што је мени ту недостајало „јесу запажања аутора који на сто стављају идеју европског уставног патриотизма".

Између осталог, Бјељинац скреће пажњу и на расправу „са Моравчиком" и „одбацивање оне тезе која мени делује убедљиво у већини онога о чему тај аутор говори. То је теза да се данас са демократским дефицитом у најалармантнијем облику ми заправо суочавамо на нивоу националних држава, а не у толико експлицитном облику на нивоу европске заједнице." У том смислу, пита: „да ли се можда може размишљати да је на неки начин демократски дефицит Европске уније одраз онога што се дешава на нивоу националних држава?". И, да ли се онда „можда може тумачити оно референдумско одбијање Холандије и Француске... не као одбацивање саме идеје, пројекта једне јаче Европе", већ као одбацивање „пројекта који су сковале европске елите"? Дакле, не као „нешто што се одбацује у целини као идеја, већ нешто што је понуђено... као идеја неких људи који су се у приличној мери отуђили од својих националних база"?

Милан Игрутиновић је најпре укратко представио структуру другог дела Ковачевићеве књиге који има наслов: „Покушај изградње европске федерације у одсуству Европљана". Овде је поглавље под насловом „Обележја федерализма у систему управљања Европске уније", којим аутор „обраћа пажњу на уставна уређења - неуспешни устав из 2005. године, на уговор из Мастрихта и важећи Лисабонски уговор". У овом делу књиге разматра се и питање федерализма и демократије у Европској унији. Претпоследње поглавље гласи „Дефицит политичког грађанства у Европској унији у светлу историјског искуства изградње федералних нација", а завршно - „Скривени федерализам и криза".

Игрутиновић истиче како се слаже са класичном оценом која креће од Француске револуције и каже да се у том тренутку креирао демос који је успео у настојању да се „суверенитет црпи у смеру одоздо на горе и да тако дизгине суверенитета државе ипак преузме у своје руке", односно „да натера политичку елиту да колико-толико у одређеним периодима... мора да слуша глас народа". Међутим, изградња Европске уније „у суштини је протекла у обрнутом смеру, одозго на доле". Ту се „заиста у фундаменталном смислу јавља проблем грађанства, сада не више грађанина као појединца који је релативно добро заштићен..." Ковачевић „сматра да ми нисмо још на том нивоу да имамо икакво европско грађанство које утиче на друштво, нити које дели сличне норме, сличне ставове преко граница националних држава. То је фундаментални проблем који није решен, нити је вероватно на путу да буде решен у скорије време."

Према Игрутиновићу, вишедеценијски период сталног економског благостања и раста у ствари је „потиснуо та политичка питања грађанства Европске уније... у други план". Међутим, додаје, када криза закуца на врата и када људи бивају отпуштани с посла, они траже одговоре на различитим местима, не само у економској сфери, покушавају да адресирају своја политичка питања политичким актерима. Притом, остају „некако збуњени" - „да ли да се обраћају националним представницима или Бриселу. Налазе се у некој врсти распећа између та два центра и мислим да су последице тога све веће и веће..." Питање решења те ситуације је отворено јер „није још увек начисто да ли је решење у даљој федерализацији... у политичкој унији у ширем смислу", или у повратку националним демократијама „као опробаном решењу које донекле упрошћава систем и враћа нас у познато". Сама „логика промене" запала је у кризу и „немогућност одговора постојећих институција је евидентна".

Уредник: Ђура Војновић