Скривени федерализам Европске уније (2)

„Колега Ковачевић и ја смо... идеолошки неистомишљеници", напомиње Ђурковић и додаје како има аргумената „да оспори начелну његову леву позицију" у вези с овом темом. Прва његова примедба тиче се употребе термина „историјски прогресиван" и „историјски регресиван" у Ковачевићевој књизи. Посебно је критичан и према ауторовом, како каже цитирајући га, инсистирању на „еманципаторском потенцијалу анархистичко-федералистичких теорија" и позитивном мишљењу о Прудону. За мене је, објашњава, анархизам „метафизичка теорија која разара заједницу, поредак, морал и све оно што јесте традиционална основа европских држава". У овом контексту, Ђурковић помиње и нашу „традицију антидржавности, која траје 150 до 200 година", традицију „у којој ми 200 година не можемо да научимо људе да плаћају порез. Данас имате преко 50 посто... некретнина по Србији, пре свега по селима, које су неукњижене, а власницима... не пада на памет да плаћају порез. Сматрају да је то просто ненормално, што јесте једна врста анархистичког наслеђа."

Ђурковић, између осталог, Ковачевићу замера, али то сматра и неком врстом традиције код нас - „потпуно игнорисање питања војске и безбедносно-обавештајног сектора" приликом тумачења функционисања Сједињених Америчких Држава, Немачке, Швајцарске..." јер је с тим повезано и питање „где је стварна моћ" итд.

Зоран Чупић је био подстакнут Ковачевићевом књигом да се позабави проблемом политичког представљања у Европској унији, посебно имајући у виду најновије изборе за Европски парламент. То је институција „која живи свој живот у парадоксима", а и сам њен настанак, како каже, био је сложена прича. Од самог почетка тадашња заједничка скупштина, а касније Европски парламент, градио је своју историју „отимајући за себе права и овлашћења која је имао. Међутим, како је време пролазило, постало је јасно да Европски парламент нема, нити ће имати неку значајнију моћ у самој структури Европске заједнице, па су посланици сами покушавали да се изборе за своју позицију, идући чак дотле да, потпуно ван система уговора, дају име 'Европски парламент' 1962 године." То ће тек петнаестак година касније бити и званично прихваћен назив унутар Европске уније.

Чупић подсећа на константни сукоб и међусобно надгорњавање федералиста, с једне, и заступника  међувладине сарадње, с друге стране, на нивоу Европске уније. Такође, саопштава сопствено мишљење да „Европска унија, колико год ишла ка федерализму, она иде тако што све више бежи од њега", а у главама „бар садашњих главних експериментатора у том експерименту, не постоји још увек финална идеја како би сам пројекат интеграције требало да заврши".

„Главну реч води Европски савет, који Лисабонским уговором добија статус званичне институције", истиче Чупић и скреће пажњу, између осталог, на то да је „Лисабонским уговором... учињена једна мала обмана, јер каже се да Европски парламент бира председника Европске комисије. У складу с тим, почели су страшни притисци на политичке странке унутар Европског парламента да изађу са својим кандидатима за председника комисије. Међутим, треба рећи да парламент не бира председника комисије, него се једноставно изјашњава о предлогу који стиже од Европског савета, а то је... далеко од онога што заиста пише у уговору."

Уредник: Ђура Војновић