Скривени федерализам Европске уније (1)

У првој емисији, Ђурковић најпре даје сажети приказ и оцену Ковачевићеве књиге. Она се, каже, састоји из два дела: у првом, под називом „Федерализам и модерна држава - савезници или супарници", аутор се „бави теоријама федерализма, пре свега, а у другом тематизује... примену модела федерализма, односно савременог виђења федерализма на процес изградње Европске уније". 

Као посебан квалитет књиге, Ђурковић издваја, између осталог, логичност и консеквентност Ковачевићеве аргументације, а као нарочит допринос нашој савременој политикологији и "озбиљан попис литературе која се бави савременим федерализмом", и то не само на енглеском, већ и на француском и немачком језику.

У овом делу свог излагања, пре него што је изнео критичке примедбе (тај део објављујемо у другој вечерашњој емисији), Ђурковић је и сам указао на једну, по њему, важну перспективу теме федерализма: „Кад говоримо о процесу федерирања или федерализације у последњих пола века углавном, осим у случају Европске уније, где имамо тај потпуно супротни процес подизања од нивоа националне државе ка некој врсти покушаја обједињавања једног простора у коме је данас 28 држава - сви остали процеси у којима се говори о федерацији и федерирању иду у правцу разградње политичке заједнице која је на неки другачији начин била конституисана."

Ђурковић наводи, осим примера СФРЈ, пример Чехословачке, „која није имала тако снажне ни историјске, ни економске, ни националне сукобе, а опет... та се федерација распала". Ту је, наравно, и пример Совјетског Савеза, али ту су и неки новији случајеви, попут Македоније, посебно од рата 2001/2002. године. Данас имамо случај Украјине, а и случај Босне и Херцеговине...  Многи предвиђају да ће се Белгија „за десет година распасти као држава, упркос томе што су центри свих најзначајнијих процеса обједињавања... на нивоу ЕУ, па и НАТО-а као безбедносног система, управо лоцирани у Бриселу". Шпанија је „устројена као регионална држава после 1977/78. године" и увела је „тај динамичнији модел савремене заједнице у покушају да некако одржи државу" дајући аутономију и слободе различитог типа, али „то се завршава тиме што Каталонија већ увелико тражи, упркос свом релативно добром и посебно асиметричном положају, да иде корак даље".

Уредник: Ђура Војновић