Александар Бошковић: Антрополошке перспективе

Књига Антрополошке перспективе настала је као резултат ауторових истраживања током последњих десетак година. Кључна реч, појам перспективе, тачније перспективâ, односи се, како истиче Бошковић, на специфичан поглед на свет који има за циљ представљање појмова, обичаја, норми и понашања на начин који ће омогућити смислену комуникацију између особе која посматра (у овом случају етнографа) и представника одрeђеног друштва или културе („актера") који су посматрани.

Трећа и четврта емисија овог циклуса посвећене су односу антропологије и психоанализе. Аутор показује да се од самих почетака ових двеју дисциплина крајем XIX и почетком XX века, њихов однос кретао од сарадње до резервисаности. У периоду пре Другог светског рата, Кребер је, на пример, био веома критичан према психоанализи, нарочито према неким њеним аспектима, док се Пит Риверс може сматрати једним од раних пропагатора психоаналитичког приступа у антропологији. На психоанализу су благонаклоно гледали и представници правца Култура и личност, попут Кардинера, а почетни ентузијазам Малиновског у погледу психоанализе постепено је прерастао у скептицизам током тридесетих година прошлог века. Један од новијих класика британске и светске антропологије, Едмунд Лич, иако невољно, признаје да психоанализа није сасвим бескорисна, а Хенријета Мор, која се сврстава међу најутицајније савремене ауторке унутар антропологије, бавила се недавно преиспитивањем односа између антропологије и психоанализе, с посебним освртом на властита теренска истраживања у Африци. Када је реч о психоаналитичарима, још од Фројдовог дела Тотем и табу они су користили резултате до којих су долазили антрополози у својим истраживањима. Аутори попут Гезе Рохајма и Жоржа Девреа најдиректније су у својим истраживањима комбиновали антрополошке и психоаналитичке елементе, а познати психоаналитичар Роберт Столер је годинама успешно сарађивао с познатим антропологом Гилбертом Хертом.

Уредник циклуса: Предраг Шарчевић