Масимo Рекалкати: Шта је остало од оца?

Студија Шта је остало од оца? - једног од најпознатијих савремених лакановских психоаналитичара, Масима Рекалкатија - бави се питањем шта је то што у нашем времену, када се растаче традиционална породица, може имати водећу улогу за субјекат? Већ у књизи Човек без несвесног.Фигуре нове психоаналитичке клинике (2010) Рекалкати је поставио питање о томе шта је остало од оца у епохи која прописује његово „испаравање", како је говорио Лакан. Питање шта је отац? дуго је роварило и Фројдовом мишљу - Фројд је пронашао фигуру Едипа како би указао на то да очинска функција као примарни задатак има забрану онога што Софоклов јунак остварује: инцестуозни спој са мајком. Отац би, према Фројду, био онај који зна да покаже вредност Закона који забрањује инцест, олакшавајући процес одвајања сина од његовог извора. Лакан ће, потом, показати плодотворно трауматични карактер овог поступка: симболичко обављање очинства јамчиће сину могућност да се ослободи од „неиздиференциране баруштине уживања и да се упусти у јединствено преузимање сопствене жеље". Ова изједначеност Оца и Закона и њена хипермодерна разградња средишња је тема Рекалкатијеве књиге. Чини се, заправо, да наше време озакоњује пропаст едипалне представе Оца, стављајући се отворено под знак анти-Едипа и радикално критикујући Фројдово изједначавање Оца и Закона. У ствари, и сâм Фројд је, много пре антиедипалне критике из 70-их година, најављивао доба растварања Оца - па као да је, од самих почетака психоаналитичког учења, отац био ишчезавајући отац, сасвим другачији од ауторитативног сјаја патер фамилијаса.

Очева фалусна моћ била је директни наследник теолошке моћи Бога Оца религијске традиције, успостављајући између Закона и жеље спрегу која је трансцендентално утемељена. Лакан је на свој начин славио ову спрегу теоријом о Имену-Оца, у којој реална фигура оца бива трансцендирана изразито симболичком функцијом кастрационог Закона. Име-Оца није стварни отац, него чист симбол који дејствује на темељу уклањања стварног оца. Реклакати тврди да испаравање едипално-нормативне функције Оца, уместо да нас ослободи од оца, мора допустити етичку рехабилитацију оца као оца сведочанства, а не као Оца-Имена; зато термин „сведочанство" у овом раду дефинише сингуларни чин, без окриља и без гаранције, којим отац лишен сваке идеалне потпоре, зна да понуди једно могуће и отелотворено решење како да се жеља уједини са Законом. У другом делу ове студије читалац среће низ сведочанстава о томе шта остаје од оца - Филип Рот, Кормак Мекарти и Клинт Иствуд нуде виђења очинства потпуно одрешена од теолошке и нормативне димензије.

Такође, Рекалкати актуелизира и Лаканова тумачења застрашујућег доба тоталитаризма, као израза свирепе и погубне компензације за дробљење очинске функције и породичног ткива које се одржавало захваљујући тој функцији - западни човек, „сироче" од када је очински ауторитет као идеална, чврста и неуклоњива референтна тачка једном пао, тражи на овај начин ауторитарне фигуре кадре да му понуде стабилност и идентитет; велико тело Заједнице замењује ово комадање породице. То тело осигурава припадност и заштиту живота у замену за одрицање од употребе критичког ума, па захтев маса за деспотским Оцем, за Оцем разарања и рата, јесте један патолошки начин да се надокнади друштвена криза очинског Имага. Тамо где недостаје симболичка функција Оца, где ова функција пропада и неизоставно слаби, може се појавити носталгија за снажним, апсолутним и нехуманим Законом, способним да замени очинску немоћ путем рехабилитације свемоћне слике оца, што се данас види у буђењу фанатичних фундаментализама на Западу. У том смислу, тоталитарно искушење, као опсена универзалног стапања и склада, трагичне утопије заједнице која гута посебности и поништава сваку разлику, патолошки су начини да се обнови титанска и идеална снага Оца, чиме се, заправо, не чини ништа друго осим што се показује неповратна пропаст те снаге, и открива се њена помешаност са сенком архајског и смртоносног матријархата.

Књигу Шта је остало од оца? Очинство у хипермодерном добу Масима Рекалкатија објавиће ускоро издавачка кућа Академска књига.

Текст чита Ковиљка Панић.
Циклус је приредила Јасмина Арсеновић.