О књизи Слободана Дивјака говори Миленко Бодин

Поводом тема које Дивјак разматра у својој књизи, Миленко Бодин каже: „Овде је реч о једној врсти комплексне дискусије у најави, од овога се тек може направити велика дискусија." Он сам покушао је да назначи нека питања која се могу проблематизовати. Тако, између осталог, напомиње да се „прича о односу постмодерне према основним либералним постулатима, либерализму као таквом и обрнуто" не може „ставити тек тако у однос модерна - постмодерна", јер се у случају постмодернизма „не ради о објективном називу за некакву епоху која је структурирана, која је заокружена нечим, него о самопроглашеном ставу", односно „самопроглашеном термину". Сходно томе, „треба разумети да тај однос има једну врсту асиметричности". Притом, Бодин подсећа да је овај термин „настао, да се благонаклоно изразим, у једној области историје уметности". То је „једно становиште које је накнадно постало филозофски промишљено". Оно је „пре свега, естетског типа", и, „што је најважније, остаје доминантно естетско и у свом осталом промишљању тог става до данас. За ту позицију важи да естетика долази пре етике и пре политике. То је битно одређење постмодернистичке филозофије. То треба, такође, имати на уму."

Бодин истиче да Слободан Дивјак заступа тип либерализма који је њему близак, „најближи можда од свих типова либерализма", али наглашава да је реч о множини. Јер, „једна од контратеза у књизи, везано за однос према постмодерни, јесте да се ради о заступању плуралитета, односно примату разлика у односу на примат индивидуалних права, односно примату плуралности у односу на појам негативне слободе. Према томе, и сам либерализам је заправо плуралан."

Бодин примећује да се Карл Шмит ретко кад доводи у контекст расправе са постмодернистима, „неупоредиво више је ту Мартин Хајдегер заступљен", и у томе види оригиналност Дивјаковог дела. „Овде је Карл Шмит, рекао бих, једна врло интересантна колатерална појава. (...) Мислим да је он овде добродошао зато што се, генерално, позиције овако једног кохерентно изложеног либерализма данас немају са чим да суоче." Либерализам је „једина од мега-идеологија која је на попришту остала, победничка, како год то звали. Према томе, оваква једна дискусија се не може водити са неким актуелним конкурентима тог нивоа, па је нормално да се појављују неки ликови из предворја неких мега-идеологија, јер сви знамо да је Карл Шмит био јако близак нацистичкој идеологији, или обрнуто, она је можда њему била блиска у неком историјском тренутку."

Уредник: Ђура Војновић