Глобализација и десуверенизација (1)

У резимеу свог рада „Глобализација и право", Јован Ћирић истиче да „право води успостављању заједничких, униформних стандарда и правила понашања, правила која се имају примењивати у свим друштвима у свету". Он притом наводи три актуелне теме у глобалним оквирима: људска права, корупцију и тероризам, проблематизујући сваку од њих. На пример, „постоје ли заједничке вредности, или се просто ради о наметању сопствених вредности другима. (...) Људска права су данас нека врста нове религије и као таква она су чест изговор за војне интервенције. Као што смо некада имали ратове због религије, данас имамо ратове због нове религије људских права. Добар пример за контроверзу у вези са људским правима јесте ношење религиозне одеће муслиманских жена у Француској. Можете им забранити да носе своју традиционалну религијску одећу и можете рећи да је то због њихових женских права. Али, тиме кршите њихова верска осећања и права."

У прилогу „Глобализација - детериторијализација суверенитета и културни идентитети", Љубиша Митровић подсећа да се „у ери глобализације државни суверенитет нашао на двоструком удару: споља - од стране снага глобализма и транснационалних корпорација и експанзије њихових интереса, а с друге, изнутра, од сепаратистичких покрета". Аутор разматра „утицај нових технологија (информацијских и комуникацијских) на радикалну промену улоге простора у заштити локалних идентитета". Такође, у средишту његове анализе су и „контроверзе око утицаја различитих модела/типова... глобализације на изграђивање новог система међународних односа; трансформација улоге савремене државе; као и успон/раст значаја геокултуре у 21. веку у односу на геополитику".

У резимеу свог рада „Глобализација и национална држава", Владимир Вулетић примећује да су „чак и академске расправе о судбини националне државе високо поларизоване. С једне стране, хиперглобалисти тврде да је глобализација учинила сувишном националну државу; да је губитак националног суверенитета очигледан, те да је реч о неминовном процесу изазваном економским чиниоцима.

С друге стране, скептици, чак и када признају утицај глобализације на различите аспекте друштвеног живота, истичу да суверенитет националних држава није угрожен.. Тврде да националне државе играју кључну улогу у светском систему и да у крајњој линији њихов утицај јача, па се може рећи да да управо националне државе управљају процесом глобализације."

Божо Милошевић говори о теми „Глобализацијски изазови и организацијски одговори". У резимеу рада под овим насловом, чији је коаутор и Рајко Куљић, истиче се да „многа савремена социолошка истраживања организационих промена указују да глобализација светске економије најчешће значи и глобално распростирање неких организационих облика који су и раније постојали у развијеним друштвима".

Да би организације рада опстале и развијале се, „присиљене су да одговоре на глобализацијске изазове тако што развијају одговарајуће маркетиншке стратегије и дизајн производа, што развијају способности и умећа својих чланова и што развијају таква понашања запослених која им омогућавају да се лакше прилагођавају континуираним променама".