Владимир Коларић: О делу Ирине Александер

По објављивању трокњижја са текстовима Ирине Александер и о њој - Сви животи једне љубави (2003), Само чињенице, молим (2007) и Douglas Tweed и остали (2011) - постаје јасно да је ова руска емигранткиња, између два светска рата настањена у Загребу, особа веома занимљиве и значајне биографије, али и једнако интересантног књижевног дела.

Рођена 1900. године у Петербургу као Ираида Јефимова Куњина, Ирина Александер емигрирала је 1921. године у Загреб, где је студирала право. Одатле се, после смрти сина и разлаза са првим супругом, вратила у Совјетски Савез и радила као новинарка и филмска критичарка; повремено се бавила и писањем сценарија и глумом у филмовима руске авангардне групе ФЕКС. У Загреб се вратила1926. године и удала за Божидара Александрова, правника и наследника богате јеврејске породице индустријалаца.

Као домаћица левичарског салона, промотерка, заштитница и покровитељка многих личности и делатности са левичарским идеолошким предзнаком, играла је видљиву друштвену и политичку улогу у међуратној Југославији.

Како пише Владимир Коларић, случај Ирине Александер из много разлога је релевантан и знаковит - не само из угла социјалних и естетичких идеја које су обележиле век за нама, већ и са становишта односа између уметности и друштва, културе и политике, и, нарочито, могућности деловања појединца. И поред изразите уроњености у политичку стварност, ова уметница задржала је снажну тежњу ка слободи и показивала неспремност да своју вољу подреди вољи колектива, политичке моћи и сила доминације.

У тексту Авангарда и популарна култура у делу Ирине Александер Владимир Коларић посебну пажњу посвећује анализи друштвено-политичких и естетичких идеја које су садржане у роману Douglas Tweed: живот и постигнућа, а с обзиром на његову позиционираност на границама између авангарде и популарне културе.

Текст чита Ковиљка Панић.

Циклус је приредила Јасмина Арсеновић.