Електронски студио

Композиција Non sequitur 6 за камерни ансамбл и траку из 1966. године реализована је помоћу програма МУЗИКОМП. Аутор је преко рачунарског алгоритма дошао до структуре која је погодна да се „претвори" у нотни запис намењен камерном ансамблу. Та структура се, такође, налази у основи електронског парта који је, преко D/A конвертора, забележен на траци као синтетизован звук. Специфичност дела јесте и у томе што је процес конверзије сигнала укључен у извођење, будући да је његов синтетички звучни резутат на траку забележен необрађен, такорећи „уживо".

Остварење Одјекујући лупови из 1964. године за исте извођаче такође је последица ауторовог бављења раним верзијама рачунарских система, тачније моделом CSX-1, као и аналогном опремом коришћеном у то време у Експерименталном музичком студију Универзитета Илиноис. Процес реализације дела започео је израчунавањима уз помоћ МУЗИКОМПА, а затим је резултат транскрибован као партитура, одсвиран и снимљен. Тај материјал чини основу матрица које ће касније одредити укупну структуру дела. С друге стране, output за исти алгоритам са рачунара CSX-1 је конвертован у синтетизован звук и записан на траци, а затим је аналогним процесорима значајно модификован, како би кореспондирао са деоницама „живих" инструмената.

Процес реализације дела под називом Инфрачујности са удараљкама трајао је готово две деценије. Крајем шезесетих година прошлог века, Брин је експериментисао са могућностима озвучавања компјутерског сигнала, те је као резултат тих истраживања настао већи број мањих одломака, који су укључени у ово дело. Аналогни електрични сигнал помоћу којег се обављају дигитални процеси је амплификован, те репродукован помоћу звучника као „живо" компјутерско извођење које је том приликом забележено на траци. Касније, током седамдесетих и осамдесетих година, аутор се вратио овим исечцима поново их обрађујући и додајући им деонице традиционалних инструмената које је заједно изнова структурисао у целину композиције.

Аутор емисије Милан Милојковић