Музика 18. века

Упркос жељи свог оца да настави породичну традицију и постане ковач, Кванц је почео да учи музику са својим ујаком, градским музичарем у Мерзебургу. До краја школовања Кванц је научио да свира гудачке инструменте, обоу и трубу, а 1717. године наставио је усавршавање учећи контрапункт код Јана Дисмаса Зеленке. Тих година прихватио је позив да постане музичар оркестра у Дрездену. Свестан да неће успети да направи каријеру као обоиста, Кванц се окренуо попречној флаути и убрзо постао један од најцењенијих извођача на овом инструменту. Овај уметник је постао не само врстан флаутиста, већ конструктор, утицајан педагог и аутор трактата намењених учењу свирања на овом инструменту. Као музичар на пруском двору, постао је и цењен композитор будући да је највећи део његовог опуса био посвећен флаути, омиљеном инструменту Фридриха Великог. О Кванцовом специфичном положају на двору сведочи податак да је био изузет од обавезе свирања у оперском оркестру и да је наређења добијао директно од краља. Осим компоновања дела за флауту, Кванц се старао о краљевим приватним концертним наступима и имао ту привилегију да буде једини који сме да критикује монархово свирање.

Стилски, Кванцов опус припада корпусу дела у којима је начињена транзиција од касно-барокног ка раном класичном идиому. Упркос неуједначеном квалитету и присуству понеког клишеа, његова дела одају руку врсног мајстора. Већина његових трио соната поседује четвороставачну структуру, наслеђену од барокне сонате да кијеза. Ипак, у овакав циклус су инкорпорирани француски играчки ставови, који одају Кванцов "хибридни" стил у којем су спојени елементи италијанске и француске традиције. Каснија тенденција ка једноставнијој мелодици и тематском варирању, те одбацивање контрапунктске комплексности и задржавање мелодичне басовске линије и украса, показују Кванца као великог мајстора галантног стила.

У емисији ћете слушати Кванцове камерне композиције у извођењу чланова ансамбла Музика Поетика.

Уредница: Ивана Неимаревић