Велики интерпретатори - Диригент Сајмон Ретл

Рођен 1955. године у Ливерпулу, Сајмон Ретл је прва музичка искуства стекао свирајући клавир и виолину, да би на Краљевској музичкој академији у Лондону похађао студије дириговања. Премда је интернационални успех достигао током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, свој успон ка врху светске музикчке сцене Ретл је започео 1974. године као асистент-диригент Борнмутског симфонијског оркестра.

Успеси на фестивалима, попут Промса, и сарадња са Лондонском симфонијетом довели су га до Филхармоније из Ливерпула у којој је провео неколико сезона крајем седамдесетих година. Потом постаје шеф-диригент угледног Симфонијског оркестра града Бирмингема са којим, између 1980. и 1988. године, постиже вртоглави успех. У само неколико сезона од Ретловог доласка, овај ансамбл је, захваљујући његовој интерпретативној визији и раду са музичарима, постао међу најбољима не само у Великој Британији, већ и у Европи. Паралелно са концертном активношћу, Ретл у то време започиње и разгранату студијску делатност за дискографске куће И-Ем-Ај и Дојче грамофон, за које снима широк репертоар симфонијског и концертантног жанра, између осталог и са Филхармонија оркестром и Бечким филхармоничарима.

Преломни моменат у његовој каријери уследио је када је 2002. године добио позив да замени Клаудија Абада на месту шефа-диригента Берлинске филхармоније, са којом је до тада само повремено наступао. Критика истиче да је, и поред почетних неслагања са појединим члановима оркестра који су уместо њега на месту диригента желели Данијела Барембојма, Сајмон Ретл успео не само да одржи интерпретативни квалитет оркестра, већ и да организационим променама унапреди његов рад. Као резултат ових напора, Берлинска филхармонија је под његовим вођством, у оцени магазина Грамофон 2008. године, била позиционирана као други најбољи оркестар на свету, одмах иза Концертхебау оркестра. Са Берлинском филхармонијом Ретл је забележио већи број снимака махом са делима романтичарских аутора, посебно Густава Малера. Ретлово диригентско умеће препознатљиво је у, до перфекције израђеном, нивелисању звучности различитих оркестарских група и тежњи да се прецизним стилским уобличавањем дела достигне њихово најверније тумачење.