Културе у дијалогу – Јасмина Арсеновић

Позивајући адресата литерарног текста на креативно учешће у коначном конституисању књижевног дела, Хулио Кортасар и Милорад Павић формулишу властите, лудичке концепције читања у романима Школице и Хазарски речник, што је већ помињано у досадашњим коментарима постмодерне прозе као пример маркантне компаративне паралеле. Отворено питање о томе да ли је идеја о адресату као сараднику писца истинско повећавање читалачке слободе или је иронизација једне заблуде о којој је расправљала модерна књижевна теорија обележава први део овог рада. У другом делу, анализирана је сродност романа Ако једне зимске ноћи неки путник Итала Калвина и Ситничарница код срећне руке Горана Петровића, у којима су читаоци постали главни јунаци, а читалачка пасија средишњи покретач романескне интриге. Са истоветном идејом о сусретима читалаца у имагинарним просторима заједничке лектире, Калвино и Петровић говоре језиком поетске фантастике и хумора о значењима потребе за читањем у савременом свету, такође реплицирајући књижевно-теоријским покушајима да се читање прецизније опише. Њихова сродност је и у томе што се приче о читаоцима - о трагању за књигама, завршецима прича, ауторима и преводиоцима - преплићу са елементима љубавних романа, чиме се имплицитно поистовећују естетско задовољство и доживљај љубави, односно, приповедање и завођење.

Уједно, ове компаративне паралеле указују на постојање тематског и поетског дослуха међу токовима модерне српске и светске прозе, откривајући нам познате романе савремене домаће књижевности, између осталог, и као креативна ишчитавања и реплике на подстицаје из врхунских текстова латиноамеричке и италијанске белетристике.

Текст чита Марица Милчановић.