Музика за чембало

Овај француски композитор, рођен у Руaну, музику је учио код Франсоа Дажинкура, а након краћег ангажмана у цркви Сент Елоа, где је радио као оргуљаш, 1742. године се преселио у Париз. У овом граду Дифли је убрзо стекао репутацију једног од најбољих чембалиста тог доба и, уз Арман-Луја Купрена и Клод-Бениња Балбастра, једног од омиљених учитеља музике бројних аристократских породица.

Наслови и посвете Дифлијевих композиција указују на то да је био део уског круга професионалаца и познавалаца музике, али, чини се, није био амбициозан као велики број његових савременика, већ се задовољаво мирним, повученим животом. Дакен је писао да су његова дела "слатка и драга као и њихов творац", алудирајући пре на карактер аутора него на звучне одлике његових композиција. О овом аутору ни савременици нису пуно знали, те се 1788. године појавио оглас у новинама у којем се неко распитивао да ли је уопште жив и где би се могли пронаћи његови наследници. Дифли је у том тренутку још био у Паризу, али је преминуо годину дана касније, само дан након пада Бастиље, 15. јула 1789. године. Према сачуваним подацима, може се закључити да се Дифли није никада женио нити је имао потомке, а сав свој иметак оставио је слуги који га је пратио 30 година.

Иако је Дифли био Дажинкуров ученик, много већи утицај на његова дела оставила је музика за чембало Жан-Филипа Рамоа и Доменика Скарлатија. Четири збирке његових комада за чембало, које су објављене између 1744. и 1768. године, одликује фузија француског и италијанских стила, са честом употребом форме ронда и тро-осминског такта.

Уредница: Ивана Неимаревић