Путевима Локателијеве оперске трупе

Ђовани Батиста Локатели је средином XVIII века руководио једном од најуспешнијих и најзапаженијих италијанских оперских трупа активних на подручју централне Европе и Русије. За време деветогодишњег боравка у Прагу, од 1748. до 1757. године, где је закупио градско позориште, Локатели је постао чувен по раскошним продукцијама и наступима врхунских солиста. Међутим, Локателијева оперска трупа је радила са великим финансијским губицима. Године 1756. започео је Седмогодишњи рат у коме су се на сукобљеним странама нашле Хабзбуршка монархија и Пруска, а наредне године пруска војска Фридриха Великог извршила је напад на Чешку и опсела Праг. У насталом ратном метежу, Локателијева трупа напустила је Праг, оставивши за собом дугове, и отпутовала у Русију, која је у овом рату била на страни Хабзбурга. Локатели је у периоду од 1757. до 1762. руководио опером на двору руске царице Јелисавете у Санкт-Петерсбургу. Поред певача, међу којима се издвајао кастрат Ђузепе Манфредини, са Локателијем је из Прага у руску престоницу доспело и неколико италијанских композитора и капелмајстора, као што су Франческо Зопис и Ђовани Марко Рутини, као и Локателијев брат Винченцо, који ће такође радити као импресарио. Локатели је, заједно са својим сарадницима, заслужан за увођење репертоара италијанске комичне опере на руски двор, представљајући дела композитора попут Балдасареа Галупија и Доменика Фискјетија.

Најпопуларнија међу Галупијевим операма тог времена била је dramma giocoso Филзоф са села, из 1754. године. Писана у сарадњи са комедиографом Карлом Голдонијем, ова опера је изузетно брзо постала омиљена широм Европе, те је у првих десет година по венецијанској премијери била приказана у преко 20 поставки широм континента. Једна од занимљивости у Галупијевом и Голдонијевом моделу опере буфе јесте интегрисање озбиљних ликова у комичну радњу. Озбиљни ликови, односно parti serie, чије су деонице биле писане у стилу опере серије, придодавани су целовечерњој комичној опери превасходно ради разноврсности музичког садржаја. Тако арије Риналда из другог и трећег чина опере Филозоф са села одговарају моделима арија из озбиљне опере - арији беса, односно јуначкој арији. Голдони је успео да у својим либретима умешно уклопи озбиљне ликове у главни ток радње, доводећи их при том до ивице пародије. У опери Филозоф са села као озбиљни лик пародира се богати племић Риналдо, али и Еуђенија, која удајом за Риналда жели да се издигне на венецијанској друштвеној лествици. Као супротност Риналду и Еуђенији, који брак виде као друштвени маневар, Карло Голдони поставља Нарда, 'филозофа са села', усамљеног учењака, коме је свеједно да ли је девојка којом ће се оженити Еуђенија, или њена слушкиња Лезбина. Међутим, Галупи и Голдони исмевају обе ове крајности, како притворну извештаченост племићких љубави, тако и идилични позив за повратак 'природном стању'. Заплет опере започиње тврдоглавим настојањем Дон Тритемија да своју ћерку Еуђенију уда за Нарда, богатог сељака који живи усамљеничким животом, иако је она заљубљена у имућног племића Риналда. У првом чину опере непопустљивост Дон Тритемија покушаће да смекша слушкиња Лезбина, мада без успеха. У другом чину опере издваја се арија Нарда, који исказује своју равнодушност према племенитом роду, као и динамични финале у коме парови, у потпуној пометњи, потписују двоструки брачни уговор.

Аутор: Срђан Атанасовски