Сценска музика Жоржа Орика

Овај балет настао је по замисли Сергеја Дјагиљева након што се његова трупа Руски балет током 1924. године настанила у Монте Карлу, где је те сезоне планирано извођење нове француске балетске музике. Из ове намере произашла су три балета чија је либрета написао Борис Кохно, приватни секретар Дјагиљева током двадесетих година, док је музику компоновао Жорж Орик. Највише успеха међу датим остварењима имао је балет Морнари, док су два, данас мање позната балета, Досадњаковићи и Пасторала, имала нешто слабији пријем публике. Посао којег се Борис Кохно прихватио по захтеву Дјагиљева био је да прилагоди оригиналан Молијеров текст. Драматуршки посматрано, за разлику од Молијеровог комада који је играчке сцене постављао у интермеца између драмских сцена, Досадњаковићи су били замишљени у целости као балетска представа. Ипак, Дјагиљев није поновио Молијеров успех, највише услед чињенице што није успео да координише ауторе који су узели учешће у поставци балета. Тако је дошло до извесних размимоилажења између кореографских поставки Бориславе Нижинске, сценографије коју је направио Жорж Брак, и самог Кохноовог либрета, што је навело Дјагиљева да, убрзо након премијере балета, унајми Леонида Масина као новог кореографа, али ни овај потез није резултирао већим успехом овог дела.

Музички језик Досадњаковића заснован је на естетици француског неокласицизма двадесетих година прошлог века. Тонално усидрена и формално прегледна, Орикова музика за овај балет посебно се истиче богатим оркестарским слогом, те разноврсним колористичким ефектима. 

Аутор емисије: Стефан Цветковић