Густав Малер: Песма о Земљи

Композитор је ово своје дело сматрао својеврсним опроштајем од овоземаљског живота. Наиме, 1907. године, када је Малер имао 47. година, саопштено му је да је његово срце у таквом стању да ће живети још свега неколико година. Његова старија ћерка Марија је умрла, и он је морао да напусти место директора Бечке опере.

„Један једини ударац", писао је Малер, „био је довољан да изгубим сав спокој и мир који сам икада постигао. Стојим лицем-у-лице са празнином и сада, на крају мог живота, морам да почнем да учим како да поново ходам и стојим."  

Малер се окреће самоме себи и компоновању. Његова осећања као да су била садржана у збирци кинеске поезије, у то време врло популарној, названој Кинеска фрула, у преводу Ханса Бетгеа. Малер је стихове користио као основу за своју Песму о земљи, у којој је, по угледу на Бетгеов слободан превод, и сам начинио одређена прилагођавања текста. Дело се састоји од укупно шест ставова, аранжираних за мецосопран и тенор. Почетак је у а молу, тоналитету који је код Малера био резервисан за најмрачније моменте. Мрачан је живот, мрачна је смрт, гласи рефрен прве песме, Напитнице о земаљској беди, коју пева тенор. Затим долази лагани став Усамљен у јесен, за којим следе три кратка, контрастирајућа скерца: О младости, О лепоти и буран став Пијан у пролеће, који би, како је Малер описао, био својеврсно заокружење првог става да је реч о симфонији. Последња песма, Растанак, траје колико и претходних пет заједно. Компонована је у це-молу и чине је две песме раздвојене посмртним маршом. Последње речи говоре о обнављању Земље у пролеће - то су стихови самог  Малера који је, суочавајући се са близином сопствене  смрти, скупљао храброст из свог циклуса о смрти и поновном рођењу у природи.                

Уредница емисије Светлана Матовић