Ђузепе Верди: Отело (1. и 2. чин)

Главне улоге тумаче: Грегори Кунде као Отело, Лија Крочето као Дездемона, Лучо Гало као Јаго, Елизабета Марторана као Емилија, Франческо Марсиља као Касио, Антонело Черон као Родериго, Матија Дени као Лодовико и Матео Ферара као Монтано. Дечијим хором Мали венецијански певачи, Хором и Оркестром Театра Ла Фениче диригује Мјунг-Ван Чунг.

После премијерног извођења Аиде 1871. године, Верди се званично повукао са сцене. У том периоду, који је трајао пуних 16 година, Верди је радио на ревизијама опера Дон Карлос и Симон Боканегра. Ово последње дело ће се показати као пресудно јер, управо док је радио на његовој новој верзији, почео је сарадњу са Аригом Боитом, човеком заслужним за настанак последње две Вердијеве опере.

Боито, утицајни књижевник и композитор, дуго година је био један од највећих Вердијевих противника, али је променио мишљење посредовањем издавача Рикордија и ступио у контакт са композитором. Уз Боитову помоћ Верди се, после више од две деценије, вратио Шекспиру, драмском писцу коме се највише дивио, створивши свој самосвојни тип музичке драме.

У Отелу, премијерно изведеном 1887. године, напушта се традиција италијанске мелодраме како су је поставили Росини и Белини, традиција великих затворених арија, кабалета и конвенционалних решења. Пред слушаоцима је непрекинути музички ток, већи ангажман оркестра, хроматизован хармонски ток, појављивање мотива и њихова разрада и драматуршка дистрибуција. Ипак, Верди не одустаје од заштитног знака своје реторике - изузетне лиричности, мелодичности деоница, економичности у приказивању унутрашњих стања ликова и изузетног осећаја за постизање драмских врхунаца и напетости.

Сиже опере прати догађања из Шекспирове драме и подељен је у четири чина. Опера започиње повратком Отела на Кипар, а завршава се трагичном смрћу Дездемоне и Отела у њиховој брачној ложници. Међу незаборавне тренутке ове опере убрајају се Јагова злокобна напитница са самог почетка опере и велики квартет из другог чина.

Уредница Ксенија Стевановић