18. век

Овај композитор, рођен у Лијежу у породици музичара, од најраније животне доби био је у контакту са музиком. Ипак, пресудни утицај на њега извршио је сусрет са италијанском опером и делима Балдасареа Галупија и Ђованија Батисте Перголезија, које је чуо приликом гостовања једне оперске трупе. Откриће овог новог музичког света уверило је Гретрија да његово музичко образовање неће бити комплетирано без посете Италији, те успева да добије место у Школи града Лијежа у Риму, где пет година учи код Ђованита Батисте Казалија. Након првог успеха са интермецом Берачица грожђа, Гретри је почео све више да се занима за француску оперу, те 1767. године одлази у Париз за који ће остати везан до краја живота. У овом граду убрзо је постигао и значајнији успех операма Хјурон, Лусил и Слика која говори, делима која су га учврстила на позицији водећег композитора опере комик. Гретри је компоновао педесетак опера, а данас се најуспешнијим сматрају дела Земира и Азор и Ричард Лавље срце. У вечерашњој емисији слушаћете музику за балет Кефал и Прокрида.  Дело је настало као поруџбина Краљевске академије, али је први пут изведено у Версају, на прослави венчања Грофа Артоа и Принцезе Марије-Терезе Савојске. Иако је касније дело презентовано и у Академији, није наишло на топао пријем, пре свега због новог стила који је шокирао париску публику, попут Глукових опера. Наиме, стил француских опера тог доба дозвољавао је певачима да руководе извођењем, подређујући замисли композитора сопственим жељама за исказивање вокалног умећа. Гретри је, са друге стране, био заговорник строжијег, метричког стила, због чега је често долазио у сукоб са извођачима. Ипак оновремена критика је препознала квалитет ових остварења и забележиала да «његове мелодије нису никад испразне већ увек инспирисане емоцијама и вођене текстом. Све што певачи треба да раде јесте да певају грациозно, свеже и елегантно», записао је новинар листа Меркур.

Уредница Ивана Неимаревић