Гировец и музика бечких композитора

Музиколог Џејмс Вебстер за означавање стила бечких композитора од половине 18. до почетка 19. века предлаже термин „први бечки модернизам", истичући да су одлике аустријске музичке културе половином 18. века погодовале развоју новог музичког израза који ће у наредним деценијама постати прихваћен широм Европе. Неопходно је, при томе, имати у виду да је идиом који су бечки композитори формулисали у позном 18. веку артикулисан у дијалогу са другим европским музичким центрима, у којима су њихова дела била извођена. Почев од низа Хајднових симфонија које су биле поручене из Париза, аустријски композитори су своје најиновативније опусе по правилу писали како би их пласирали ван Беча.

Занимљиво је да је, док је широм Европе бечки идиом постајао синоним за нова стремљења у музичкој уметности, укус бечке публике, поготово грађанске, постајао све конзервативнији. О овоме сведочи и низ Гировецових клавирских трија, односно соната за клавир уз пратњу виолине и виолончела: након више опуса објављених у Лондону почетком последње деценије 18. века, где је експериментисао на плану фактуре постижући ефекте симфонијског звука, опус 23, објављен 1798. године у Бечу, конзервативнијег је израза и задовољава типичне захтеве камерног звука. У другом трију из овог опуса, у Ес-дуру, посебно се издваја прокомпоновани larghetto на месту другог, лаганог става.

Једна од значајних прекретница у Гировецовој каријери десила се 1804. године, када је постављен за другог капелмајстора бечког дворског позоришта, што је у великој мери променило жанровску структуру његовог стваралаштва. Задржавши овај положај све до 1831. године, Гировец је компоновао по једну оперу и један балет сваке године. Поред успелих продукција у Бечу, низ његових сценских дела био је извођен широм Европе. Његове опере серије извођене су преко стотину пута у Бечу и превођене на немачки, пољски, дански и мађарски језик, зингшпили су извођени широм Аустрије и Немачке, а писао је и поруџбине за Дрезден и Миланску Скалу. На жалост, не постоје савремене продукције Гировецових сценских дела, тако да данашња публика није у могућности да сагледа овај део композиторовог опуса.

Аустријски пијаниста и композитор Антон Еберл, рођен у Бечу 1765. године, био је један од водећих композитора у аустријској престоници на прелазу из 18. у 19. век. У време његове смрти 1807. године, када је имао само 41 годину, његова достигнућа су, по мишљењу савременика, била равна Бетовеновим. Током 1795. и 1796, као и током 1806. године, Еберл је наступао широм Немачке као пијаниста-виртуоз, а између ове две турнеје је у два наврата боравио у Санкт-Петербургу, као пијаниста и дворски капелмајстор. Еберлова дела плене свежином инвенције, суптилним иновацијама на плану формалних решења, као и занимљивим и сугестивним фразирањем и третманом инструмената, о чему најбоље сведоче његове амбициозне камерне композиције, попут Великог трија за клавир, кларинет и виолончело у Ес-дуру, опус 36.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски