Георг Фридрих Хендл: Агрипина (1. чин)

Оперу Агрипина Хендл је написао 1709. године на либрето кардинала Винченца Гриманија, који је издејствовао да се дело изведе у позоришту које је припадало његовој породици - Театру Сан Ђовани Гризостомо у Венецији, током карневалске сезоне. Наиме, Хендл је кардинала упознао за време свог боравка у Риму, а овај уважени дипломата је узео под своје окриље немачког композитора и понудио му предложак Агрипине да на њега компонује музику. Премијера је прошла славно и може се рећи да је ова опера отоворила Хендлу врата Европе. Хендлов биограф Џон Мејнверинг 1760. године описује премијеру на следећи начин: Позориште је на свакој паузи одјекивало узвицима Viva il caro Sasone - Живео нам драги Саксонче! Били су потпуно занесени величанственошћу и сублимношћу стила, јер до тада нису познавали да моћи хармоније и модулације могу бити тако блиско угођене и тако снажно повезане. Хендлова Аргипина је по премијери имала још 27 извођења за редом, а потом је постављена у Напуљу, Хамбургу и Бечу, иако сам Хендл никада више није ову оперу сам извео на оперским сценама са којима је сарађивао.

Агрипину музиколози и данас сматрају једним од најуспешнијих Хендлових оперских остварења. Своју драмску убедљивост пре свега дугује одличном и духовитом либрету кардинала Гриманија који је написао типичну, венецијанску, анти-херојску комедију, у којој сви ликови осим Отона, радо и цинично праве сплетке једни против других. Ипак, њих красе одређене врлине - Агрипинина амбиција је везана за љубав према њеном сину Нерону, те Хендл чини да њене деонице увек изражавају искрену емоицију, чак и кад смишља фаталне сплетке.

У првом чину опере, у Рим стижу вести да се цар Клаудије утопио враћајући се са свог похода на Британију. Његова супруга Агрипина смишља план како да на римски престо доведе Нерона, свог сина из првог брака. Она добија подршку од својих пратилаца и могућих љубавника Паласа и Нарциса, који пред Сенатом проглашавају Нерона за новог цара. Но, њене планове квари долазак Клаудијевог слуге Лезба који објављује да је император ипак жив. Њега је од смрти спасао војни командант Отон, коме је Клаудије у знак захвалности обећао престо. Агрипина је у први мах збуњена, али када јој се Отон повери да би се за Попејину љубав одрекао трона, она смишља нов план. Наиме, и сам цар Клаудије је заљубљен у лепу Попеју, што Агрипини отвара простор за нове сплетке. На крају чина, Клаудије одлази у бесу, а Агрипина цинично теши Попеју обећавајући јој своје вечито пријатељство у једној од најупечатљивијих арија опере Моје срце је ту само да би те волело.

Уредница Ксенија Стевановић