Гировец и музика бечких композитора

Након успешног боравка у Лондону, Гировец је 1792. године, услед лошег здравља, био принуђен да напусти Енглеску. Посетивши Брисел, Париз, Берлин и Дрезден, Гировец је неко време провео у Прагу и у родним Чешким Будјејовицама, пре него што је доспео у Беч, где је, са краћим прекидима, провео остатак свог живота и каријере. Гировец је почетком XIX века био цењен у Бечу као симфоничар, а његове симфоније биле су у понуди бечких продаваца музикалија. Интернационализација идиома бечких композитора крајем XVIII и почетком XIX века коинцидирала је са интересовањем за естетику узвишеног које је освојило Европу. Захваљујући симфоничарима попут Хајдна, Моцарта, Беотвена, али и Кромера, Гировеца и Еберла, ниједан други жанр није успешније сједињавао постулате културе «озбиљне» музике и естетику узвишеног на начин на који је то чинила симфонија. Као пример Гировецовог симфонизма издвајамо његову Симфонију у Ф-дуру, трећу из опуса 6 који је 1790. године публиковала чувена издавачка кућа Јохана Андреа из Офенбаха. У овом Гировецовом делу издваја се први став који носи асоцијације на плесни карактер лендлера, али и драматични анданте на месту другог, лаганог става, који је конципиран као сонатни облик.

Франц Кромер био је, поред Гировеца, један од најутицајнијих композитора чешког порекла у Бечу на прелазу из XVIII у XIX век. Рођен 1759. године у Каменицама, Кромер се преселио у Беч 1785. године, где је, са одређеним прекидима, градио каријеру до краја свог живота, а 1818. године наследио је Леополда Антона Кожелуха као последњи управник камерне музике при Хабзбуршком двору. Почетком последње деценије XVIII века Кромер је био ангажован као капелмајстор у катедрали у Печују, а 1815. и 1816. године путовао је у служби цара Франца I, посетивши при том Париз, Падову, Верону, Милано и Венецију. Поред тога, Кромер је био почасни члан Венецијалнског филхармонијског друштва, Филхармонијског друштва у Љубљани, Музичког друштва у Инсбруку, као и париског, миланског и бечког конзерваторијума. Написавши преко 300 дела, Кромер је компоновао у скоро свим актуелним жанровима, изузимајући оперу, лид и клавирска дела. Уз Хајдна, Кромер је био поштован као водећи композитор гудачког квартета, жанра који је у великој мери дефинисао бечки идеал слушања и неговања музике. Почетком XIX века Кромер је важио за Бетовеновог ривала на пољу овог жанра, поготово због тога што су обојица били штићеници грофа Лихновског. Кромер је своје гудачке квартете објављивао не само у Бечу, већ и у Офенбаху, Аугсбургу, Лондону, Милану и Паризу, те су његова дела стицала и европску репутацију. Кромеров Гудачки квартет у д-молу, опус 74 број 3, објављен у Бечу 1808. године, интригира смелим хармонским решењима: хроматиком у лаганом adagio ставу и коришћењем удаљених тоналитета на почетку финалног става.

Аутор Срђан Атанасовски