Гировец и музика бечких композитора

Идеја о 'бечкој класици' као о једном од стваралачких врхунаца у историји музике мањкава је не само због тога што ограничена искључиво на тројицу стваралаца-генија - Хајдна, Моцарта и Бетовена - већ и због тога што у себи носи премису самониклости, аутохтоности, која је неодржива са становишта културне историје музике XVIII столећа. Наративи о Хајдновој наводној изолованости од европских музичких токова, Моцартовој изворној, дечјој генијалности, те о Бетовеновом животу у свету тишине, саставни су део романтизиране идеје о 'бечкој класици'.

Музиколог Џејмс Вебстер, који за означавање стила бечких композитора од половине XVIII до почетка XIX века предлаже термин „први бечки модернизам", истиче да су одлике аустријске музичке културе половином XVIII столећа погодовали развоју новог музичког израза који ће у наредним деценијама постати прихваћен широм Европе. Међутим, потребно је имати у виду да су скоро сви бечки композитори своје каријере градили и у другим европским центрима, прилагођавајући свој идиом захтевима ондашње публике, те да су своја искуства интегрисали у оно што данас препознајемо као стил бечке школе.

Адалберт Гировец је, након првог боравка у Бечу, током 1785. и 1786. године, отпутовао у Италију, где је посетио Фиренцу, Рим и Напуљ, упознао се са Нардинијем и Гетеом и узимао часове композиције код Паизијела. Године 1789. Гировец је дошао у Париз, где је открио да су његове композиције већ извођене и врло популарне, али је, бежећи од Револуције, убрзо наставио пут Лондона, где је провео наредне три године.

Из Гировецовог лондонског периода посебно су занимљива његова клавирска трија, односно сонате за клавир уз пратњу виолине и виолончела, које, попут трија која је Хајдн компоновао истих година у енглеској престоници, одликује присуство симфонијског звука. Насупрот томе, Гировецов Клавирски трио у Б-дуру, опус 28 број 1, који је настао и који је објављен у Бечу у последњим годинама XVIII века, одликује понешто конзервативнији израз од Гировецових лондонских остварења у овом жанру.

Ентузијазам са којим су после смрти композитора прихваћена дела Волфганга Амадеуса Моцарта, умногоме је допринео европској доминацији стила бечких композитора. Несумњиво је да су путовања била од пресудног утицаја и у формирању идиома Моцарта, као централне личности бечке школе. Након што је са непуних 10 година пропутовао Немачку, Француску, Бенелукс и Енглеску као 'чудо од детета', Моцарт је касније боравио и у Италији, те путовао у Париз, као и у друге градове попут Минхена и Прага. Населивши се у Беч 1781. године, Моцарт није обуставио своју праксу путовања, а неретко је своје композиције писао са намером да их пласира у другим европским музичким центрима. Тако је одређени број својих гудачких квинтета Моцарт написао истичући деоницу виолончела, не би ли стекао наклоност пруског краља Фридриха Вилхелма II, коме је то био омиљени инструмент. Моцартов Четврти гудачки квинтет у це-молу настао је, пак, као транскрипција серенаде за дувачке инструменте, жанра који је уживао велику популарност у Бечу.

Аутор циклуса: Срђан Атанасовски