Гировец и музика бечких композитора

Адалберт Гировец рођен је у фебруару 1763. године у Чешким Будјејовицама, где је уједно добио и прво музичко образовање - часове певања, виолине, оргуља и генералбаса. Гировец је бриљирао као студент права у Прагу, где је поред немачког језика, научио и латински, чешки, италијански, француски и енглески језик. Пошто је из финансијских разлога био принуђен да напусти студије, Гировец је постао лични секретар грофа Франца Финфкирхена, који га је, пак, подстицао да се бави музиком. Наиме, гроф Финфкирхен је водио рачуна да сви у његовој служби буду и музички образовани, како би могли да сачине камерни оркестар за извођења у његовом салону.

Своје прве композиције Гировец је остварио у жанру серенаде за дувачке инструменте, а, захваљујући успеху ових дела, у служби грофа Финфкирхена 1783. године написао је и шест симфонија које су наишле на добар пријем. У току свог живота Гировец је написао преко четрдесет симфонија, те је овај жанр један од најзначајнијих у његовом опусу. Већина Гировецових симфонија настала је крајем 18. века, када су и објављиване и успешно пласиране на европско тржиште музикалија, а извођене су у музичким центрима попут Беча и Лондона. Симфонија у Ес-дуру, друга из опуса 6 који је 1790. године публиковала чувена издавачка кућа Јохана Андреа из Офенбаха. представља рано дело које се издваја занимљивом употребом фагота у првом ставу, као и смелошћу модулације у екстензивном развојном делу првог става, а поготову у средишњој епизоди завршног ронда. Гировецов Клавирски трио, односно Соната за клавир уз пратњу виолине и виолончела у А-дуру, опус 12 број 1, настао је почетком последње деценије 18. века у Лондону. Налик делима које је Хајдн компоновао истих година у енглеској престоници, Гировецов трио поседује одјеке симфонијског звука, а на месту лаганог става Гировец је компоновао заводљиву air écossaise, односно „шкотску мелодију".

Једна од личности која је својом активношћу значајно допринела ширењу бечког композиционог идиома крајем XVIII века био је композитор Франц Антон Хофмајстер, рођен 1754. године у Ротенбургу, у Виртембергу. Значајан пре свега као музички издавач, Хофмајстер је дошао у Беч да студира права, али се убрзо окренуо музици, основавши једну од првих бечких музичких издавачких кућа. Почев од 1785. године, Хофмајстер је штампао како своје композиције, тако и дела композитора попут Хајдна, Моцарта, Албрехтсбергера, Плејела и других, а до априла 1793. године број његових публикација је достигао 293. У овом периоду Хофмајстер је своја издања пласирао на европско тржиште музикалија, а ступао је и у различите врсте кооперација са другим издавачима. У сарадњи са Амброзијусом Кинелом Хофмајстер је 1801. године у Лајпцигу отворио издавачку кућу која ће касније прерасти у компанију Петерс, те су многа ранија Хофмајстерова издања овом приликом прештампана у Лајпцигу.

Као композитор Хофмајстер је иза себе оставио огроман опус инструменталних дела, са око 66 симфонија, 59 концерата и стотине камерних дела, у коме значајно место заузимају композиције за ансамбле дувачких инстумената. Познате и као партите, серенаде, или harmoniemusik, ове композиције биле су карактеристичне за аустријску музичку традицију и изразито популарне у Бечу, поготово у бројним аристократским домовима који су могли да окупе ансамбл неопходан за извођење партита. Једна од Хофмајстерових партита носи програмски налсов - Партита „добродошлице и растанка", компонована у Ес-дуру за ансамбл од 2 кларинета, 2 хорне, 2 фагота и контрабас; дочек и растанак дочарани су поступцима инструментације, те ова партита поседује некарактеристично прозрачну фактуру.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски