Борис Трбић: Турска кинематографија

Tоком последње деценије 20. века турска кинематографија је реализовала између 40 и 50 филмова годишње. Овај податак говори о општој стагнацији као и о финансијским тешкоћама са којима се турски филм суочио у време савремене глобалне супремације холивудског блокбастера, кризе биоскопа, реформисања дистрибуције и етаблирања конвенција «индустрије кућне забаве». То је посебно очигледно ако се има у виду број од 250 до 300 филмова годишње, колико је стварано у време Јесилчама (у преводу «Зелено брдо») 60-их и 70-их година 20. века.

Ипак, почетком 21. века, по мишљењу Бориса Трбића, ситауција се значајно променила - етаблирао се круг артхаус режисера који су успешно промовисали турску кинематографију на међународним фестивалима. Међу ове синеасте спадају Зеки Демиркубуз (филм Невиност), Ферзан Озпетек (Турско купатило), Фатих Акин (Кратко и безболно), Јилмаз Арслан (The Wound) и, свакако, Нури Билге Џејлан чији се приступ одликује сложеним наративима, комплексном карактеризацијом и визуелним језиком, као и минималистичким стилом којим посебан акценат ставља на композицију и ритам приповедања. Филм Дистант (из 2002. године), за који је написао сценарио, продуцирао га, снимио и монтирао и који је освојио Grand Prix и награду за најбољег глумца на Фестивалу у Кану, био је преломна тачка Џејланове каријере. Поредећи овај филм са ранијим нискобуџетним остварењима Касаба и Мајски облаци, као и са каснијим Поднебља, Три мајмуна и прошлогодишњим канским победником Било једном у Анадолији, Борис Трбић закључује да је Џејлан, миљеник међународне публике и критике, аутор који пројектима приступа темељно и поступно, уз истанчани осећај за материју, херметичност и комплексност тема и карактера, за важност супстанци и детаља којима се бави, али и уз изражену жељу да сопствену креативну визију не претпостави захтевима, интуицији и укусу широког аудиторијума.

Уредница циклуса Тања Мијовић