Франческо Полини и клавирске школе

Франческо Полини стекао је углед превасходно захваљујући свом приручнику о уметности свирања клавира, објављеном 1812. године, који се издваја од сличних приручника његових савременика степеном теоретизације којим Полини приступа питањима артикулације. Полини је као зрео стваралац био активан у Милану као клавирски педагог, али и као организатор приватних инструменталних академија. пажњом коју аутор посвећује вези између пијанистичке технике и квалитета произведеног звука. Објавивши више од 60 дела у низу издавачких кућа, укључујући и Рикорди, Полини је био високо цењен као композитор и педагог, што се може закључити како на основу бројних позитивних приказа његових дела, тако и на основу музичких енциклопедија тог времена. Почев од 1820. године, Полини је почео своје клавирске композиције да записује у три нотна система, истичући тако значај кантилене коју је сматрао „душом" музичке композиције. У једном од својих позних опуса - Варијацијама и токати опус 53 из 1828. године, служећи се обликом варијација, композитор кроз пажљиво осмишљене фактурне формуле приказује разноврсне пијанистичке технике о којима је писао у свом трактату, постижући тако разноврсност тембра, док је врхунац виртуозитета и техничких захтева достигнут у завршној токати.

Један од последњих великих представника бечке клавирске школе, активан у првим деценијама 19. века, био је Јохан Непомук Хумл. Убрајајући се у врхунске пијанисте виртуозе свог времена, Хумл је, за разлику од већине, остао привржен клавиру бечке технике, који је имао звук мање волуминозности у односу на лондонску градњу, али је зато погодовао бриљантној техници и нон легато артикулацији. Савременици су у Хумловој интрпретацији посебно ценили деликатност и чистоту додира, врхунски квалитет тона, као и умеће креирања илузије брзог темпа. Хумл је током двадесетих година 19. века био један од најцењенијих учитеља клавира у Немачкој; од својих ученика је превасходно инсистирао на певљивости мелодијске линије, поузданом прстореду и стварању прозрачне фактурне слике. Хумл не само што је у својим наступима изводио скоро искључиво своја дела, већ се и у педагошком процесу служио само својим композицијама. Године 1828. објавио је тротомни Детаљни теоријски и практични приручник за свирање клавира у коме је дискутовао о широком кругу тема, од правилног прстореда до питања импровизације и великих и малих полустепена, а који данас представља један од најзначајнијих извора информација о позном извођачком стилу бечке школе, поготову када је реч о орнаментацији. Хумлова најамбициознија и једина четвороставачна клавирска соната, у Де дуру, објављена као опус 106 четири године пре овог приручника, истиче се превасходно идиосинкратичним фигурацијама, типичним за овог представника позне бечке школе. Посебно је занимљив скерцо на месту другог става, насловљен као scherzo all'antico, у коме се композитор поиграва са стиловима различитих епоха.

Карл Черни убраја се у млађе Полинијеве савременике - водеће клавирске педагоге прве половине 19. века. Иако је Черни био Бечлија, као Бетовенов ученик он је репрезентовао другачију естетику од представника позне бечке пијанистичке школе, попут Хумла, те је и сам допринео интеграцији лондонске и бечке пијанистичке школе. У свом педагошком раду Черни је инсистирао на строгој кодификацији техничких задатака, а објавио је и бројне збирке етида, попут опширне тротомне Клавирске школе оп. 500 из 1839.

Аутор Срђан Атанасовски