Жил Масне: Пепељуга (2. део)

Посебну занимљивост на премијери 1899. године представљала је оригинална сценографија Албера Кареа која се заснивала на ефектима електричног осветљења које је било уведено на сцену Опере комик после разорног пожара из 1887. године. Успехом Пепељуге и ова оперска кућа се дигла из пепела. Због тога је употреба нових могућности светла била изузетно важна у оригиналној поставци, те су и костими били прављени од таквих материјала да их је електрично светло бојило, и где се обични тил, у трену , претварао у раскошне материјале, како то говоре записи савременика.

У трећем чину Пепељуга се у присећа раскоши бала и свог поноћног бега. Враћа се и остатак породице. Грофица де ла Алтијер подсећа свог мужа Пандолфа у комичној сцени на своје супериорно славно порекло које укључује Дужда, неколико бискупа, опатица и две до три краљевске љубавнице, пре него што се посвађа са њим око тога шта се десило на балу. Наиме, по грофици Принц и дворјани су избацили непозвану незнанку. Пандолф примећује да се Пепељуга осећа лоше, и коначно скупља снагу, те одлучно наређује жени и пасторкама да напусте собу. Наступа дует у којем Пандолф нежно теши своју ћерку и обећава јој да ће се вратити на своје сеоско имање. Када оде да би направио припреме за тај пут, Пепељуга се препушта очајању - она неће дозволити да њен отац сазна истину, већ ће побећи далеко.  Виле и њени помоћници се окупљају и плешу, када их прекидају Пепељуга и Принц који се приближавју магичном храсту, не знајући једно за друго. Вила ствара магичну шуму у којој могу да чују једно друго, али не могу да се виде. Пошто препознају једно другоме глас, Принц и Пепљуга потврђују своју љубав у мистичној церемонији, а тада обоје падају у чаробни сан.

Главне улоге тумаче Фредерика фон Штаде као Пепељуга и Николај Геда као Принц. Жан Бербије је Грофица де ла Алтијере, Жил Бастен је Пандолф, Рут Велтинг је Вила, Тереза Кејхил је Ноеми, Елизабет Бејнбрижд је Доротеја. Амброзијанским хором и Филхармонија оркестром диригује Џулијус Радел.

Четврти чин - пролеће је, а Пандолф бдије над својом уснулом ћерком. Месеци су прошли од како је нађена уснула и промрзла. У магновењу певала је о балу, чаробном храсту и стакленој ципелици. Отац је уверава да се ништа од тога није десило, те и она почиње да верује  да је све то био само сан. Отац и слуге се радују њеном опоравку, а Грофица де ла Алтијер доноси вести о томе да су се окупиле принцезе из свих земаља од Јапана до Енглеске како би пробале стаклену ципелицу. Пепељуга схвата да је њен сан био стварност. Она се појављује у палати, после раскошног Марша принцеза, омиљене нумере из ове опере, прилази Принцу и говори му још једном Да, ви сте мој принц на белом коњу. Опера се завршава општим слављем.

Уредница: Ксенија Стевановић