Франческо Полини и клавирске школе

Педагошки трактат Франческа Полинија, објављен 1812. године у Милану, издваја се у односу на сличне приручнике његових савременика пажњом коју аутор посвећује вези између пијанистичке технике и квалитета произведеног звука. Полини се посебно бави теоретизацијом начина додира клавирске дирке и при том разликује уобичајени начин свирања, који може бити piano или forte, од свирања у којем учествује и специфични начин додира дирке, на италијанском tocco del tasto и то у циљу изражавања и бојења различитих карактера музике. Полини разликује три специфична додира дирке: sciolto, staccato и legato и сваки одређује физиолошки и приписује му одговарајући карактер и улогу у интерпретацији клавирске композиције. Тако за додир sciolto (у значењу невезано, одрешено) Полини каже да мора да одзвања и да се постиже тако што се прст мора подићи али не и издужити, тако да на дирку падне окомито, под правим углом, те да се од ње подигне тек када треба да начини звук на наредној, приписујући овакав додир ставовима који носе ознаке con fuoco, con brio, maestoso и слично. Сонате из Полинијевог опуса 26 директно се везују за овај приручник и у њима су садржани примери правилног свирања клавира о којима је аутор дискутовао у трактату. Трећа соната из овог опуса осмишљена је као двоставачно дело у це-молу и започиње опсежном adagio интродукцијом.

Развој пијанистичке технике на прелазу из XVIII у XIX век у великој мери је обележила поларизација између такозване «лондонске» и «бечке» школе, условљена не само другачијим композиционим идиомима, већ превасходно разликама у самој градњи инструмената, при чему је лондонски клавир поседовао пунији legato звук, док је интерпретација на бечком клавиру водила бриљантној техници и non legato артикулацији. Један од водећих представника лондоске клавирске школе био је Јохан Крамер, композитор немачког порекла, један од најцењенијих европских пијаниста-композитора своје генерације. Рођен у Манхајму 1771. године, Крамер је часове клавира узимао код Муција Клементија, а теорије музике код Карла Фридриха Абела. Иако су његове активности биле везане превасходно за енглеску престоницу, Крамер је у више наврата као пијаниста-виртуоз одлазио на турнеје широм Европе. Са становишта Крамерове пијанистичке технике савременике је посебно импресионирао његов legato, за који је Мошелес рекао да има моћ да преобрати Моцартов andante у вокално дело. Крамеров најзначајнији допринос клавирској педагогији јесте његова Школа за клавир, двотомна збирка од 84 етида за клавир, објављена 1804. и 1810. године. Као једна од првих школа за клавир, Крамерова збирка је постала модел за будуће сродне публикације, па чак и за Клементијев Gradus ad Parnasum. Етиде из ове збирке су структурно једноставне и заснивају се на одређеној карактеристичној фактури или механичком проблему, уз употребу савремених хармонија, колористике и разоврсних фигурација које су потпуно прилагођене модерном клавиру. Многа обележја Крамеровог композиционог израза су, иако софистицирана, зачуђујуће конзервативна, те се може доћи до закључка да је композитор себе видео као својеврсног позног представника моцартовског класицизма. Најзанимљивија и пре свега оригинална особина Крамеровог идиома јесте употреба разноврсних и маштовитих пасажа који производе колористичке ефекте. Део Крамеровог опуса који заслужује највише пажње су свакако његове клавирске сонате, које су високо ценили композотри попут Бетовена и Шумана.

Аутор емисије Срђан Атанасовски