Електронски студио

Структуру Шеферовог остварења Берлин 80 II чине веома минуциозно спроведене анализе конкретних звукова, чије су звучне структуре супротстављене сегментима у којима су обрађени снимци традиционалних инструмената. Посебно је занимљив резултат који је Шефер постигао обрадом звука клавира, додајући му готово скулптуралну просторност. Међутим, такви сегменти нису сами себи циљ, већ су често део сложене матрице чија перкусивна компонента током композиције мења свој интензитет, крећући се од поновљених ритмичких образаца до потпуног утапања у звучну масу. Тако се може рећи да је у односу на остале звукове, клавир у овом случају третиран квази-концертантно.

Такехито Шимацу је у свом делу под називом Цитоплазма настојао да синтетичким и компјутерским звуковима оствари структуру растућег интензитета, али променљивог квалитета звучања. Тако се дело од потпуне тишине веома постепено одваја, освајајући звучни простор у „епизодама". Сваки од одсека је изграђен на основу неког другог принципа дизајна овојнице, крећући се у распону од убрзавајућег пулса оштрих крхотина у високом регистру, до масивних дронова. Тембрална разноврсност је нарочито значајан квалитет овог Шимацуовог остварења.

Бављење фракталима је током осамдесетих година било веома привлачно за композиторе. Тако је и Ролф Енстрем у композицији Фрактали, посвећеној овој појави, настојао да оствари структуру која ће у својим најситнијим детаљима одражавати концепт на основу којег је изграђена њена целина. За ово дело се тако може рећи да нема уобичајени наративни ток, већ да тежи постојању у свести слушаоца као особени музички гешталт. Музички ток протиче у смени различитих фрагмената, али је опажање њихове сукцесије отежано стурктурним особеностима сваког од њих. Тек након одслушаног дела се поређењем структура ових фрагмената долази до идеје целине, која је «у малом» садржана у сваком од њих.    

Аутор емисије Милан Милојковић.