Композиције Џонатана Харвија

Харвијево деловање обележило је другу половину прошлог века у британском музичком свету. Још за време студија на Кембриџу, његово интересовање за композиционе технике аутора Друге бечке школе привукло је пажњу тадашњих значајних уметника као што су Ервин Стајн, Ханс Келер и Бенџамин Бритн. Поред композиторског и музиколошког рада, Харви је био и редовни члан Шкотског Би-Би-Си оркестра, у којем је наступао као виолончелиста. Током седамдесетих година почиње да проучава рад Карлхајнца Штокхаузена, као и да сарађује са Милтоном Бебитом. Тако, на позив Пјера Булеза, 1980. године, своје активности наставља у ИРКАМ-у где се нарочито заинтересовао за везу између говора и музике, као и за технологију којом би се овај однос проучавао и претварао у музички материјал.

Клавирски трио, настао 1972. године, Харви је написао за своје колеге извођаче. Имајући у виду њихове интерпетативне способности и навике, дело је структурисао тако да истакне комуникацију између музичара, комбинујући ритмичке обрасце различитог темпа. Музички језик је у основи додекафон, али са наглашеним Веберновим утицајем, који се огледа како у фрагментирању серије на трочлане и четворочлане групе, тако и у органицистичком израстању целине дела.

Позно Харвијево сваралаштво одликује интересовање за повезивање и уланчавање најситнијих детаља у тонској структури. Наиме, у овом остварењу он суперпонира 12 различитих тема, чије се микро-промене прате налик слици у калеидоскопу. Насупрот доминатно дијалошкој структури афирмисаној у трију, у овом случају Харви гудачки квартет третира као један супер-инструмент, чији је циљ да створи што уједначенију и кохерентнију звучну масу деликатних унутрашњих промена.

Композиција Сцена за соло виолину и девет инструмената одражава идеје којима је Харви био заокупљен док је радио у ИРКАМ-у. Проминентна улога соло виолине у њему наглашава историјску везу који је овај инструмент имао са људским гласом, повезујући виртуозитет солисте и оперских дива. Тонска структура настоји да опонаша флексије гласа при говору, међутим, ни његов мелодијски квалитет није занемарен. Напротив, подражавање афектуозних реакција је у овом Харвијевом остварењу резултирало елегантним кантиленама које се извијају над комплекнсним фоном нонета.

Аутор емисије Милан Милојковић