Франческо Полини и клавирске школе

Педагошки трактат Франческа Полинија о свирању клавира објављен је 1812. године у Милану, граду у коме је овај композитор и клавирски педагог провео највећи део своје каријере. Међу претплатницима овог трактата, штампаног у издању Рикордија, проналазимо највиђеније композиторе северне Италије тог времена, попут Алесандра Роле и Симона Мајера, али и бројне представнике италијанског племства. За Полинијев приступ клавирској фактури посебно је карактеристичан значај који поклања мелодији, односно кантилени или „гласу", који препознаје као „душу музичког дела", те за коју инсистира да „увек мора бити препознатљива у односу на друге деонице које је прате, било да се налази у високом, средњем или ниском регистру". Како би остварио овакав третман кантилене у клавирској композицији, Полини је предлагао да се клавирске композиције записују у три нотна система, чиме би се кантилена и визуелно издвојила од остатка фактуре руковођене законима хармоније. Поред тога што овакав Полинијев став кореспондира са идејом да је италијанска музичка традиција заснована на певаној мелодији, треба имати у виду и да је овај стваралац у младости био активан као оперски певач и виолиниста, а у каснијим годинама, у Милану, врсни познавалац савремене оперске позорнице.

Полини је био и близак пријатељ са Винченцом Белинијем, који му је посветио своју оперу Месечарка. О Полинијевом интересовању за оперску позорницу сведочи и његов Капричо за клавир, опус 28, настао око 1812. године, који је базиран на комичној опери Разочарани удварачи Ђузепа Моске, која је значајна као рани оглед у коришћењу технике крешенда у конструисању оперске слике, чиме се Моска издваја као Росинијев претходник у изградњи ове технике. Полинијев Капричо састоји се од уводног става за којим следе варијације на тему једне од каватина из опере.

Један од највећих Полинијевих савременика активних на пољу клавирске педагогије свакако је Муцио Клементи, Италијан рођен у Риму 1752. године, који је своју каријеру остварио у Енглеској. У Клементијевом пијанистичком опусу такође проналазимо каприча која реферирају на популарна музичко-сцеска дела његовог времена, као и на композиције осмишљене као теме са варијацијама. Клементијев Капричо у Бе дуру опус17 из 1787. године конципиран је као виртуозни Allegro assai став који два пута прекидају својеврсна интермеца заснована на популарним темама из лондонских позоришних представа. Клементијева Фантазија опус 48 из 1821, пак, инкорпорира варијације на популарну француску дечју песму На светлости месечине.

Клементијев „опус магнум" на плану клавирске педагогије представља његова школа за савладавање пијанистичке технике под називом Gradus ad Parnasum, или уметност свирања клавира, коју је објавио у више томова, од 1817. до 1826. године. Gradus ad Parnasum се састоји од стотину комада кроз које је Клементи демонстрирао пуну разноврсност свог стила и представља једну врсту сумирања композиторовог опуса. Комади су најчешће пажљиво груписани у тоналне или стилске целине, а поред уобичејних пијанистичких студија срећемо карактерне комаде, програмске наслове, полифоне ставове, као и ставове у сонатном облику, а као посебно амбициозно осмишљена издваја се „патетична сцена" из другог тома, са ознаком темпа Адагио цон гранд еспрессионе. Захваљујући овој збирци, Клементијев утицај на извођаче и композиторе дела за клавир био је огроман, а Gradus ad Parnasum је постао незаобилазна литература за будуће генерације пијаниста.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски