Франческо Полини и клавирске школе

Франческо Полини рођен је 26. марта 1763. године у Љубљани у породици венецијанског порекла, која је 1778. године добила статус аустријског племства. Каријеру је започео са двадесет година у Бечу, где се спријатељио са Моцартом, који му је посветио две сцене из опере Идоменеј, у којој је Полини, пригодом једног приватног извођења тумачио улогу Идамантеа. Око 1790. године Полини се преселио у Милано, где је уживао велики углед као композитор и клавирски педагог, те му је приликом оснивања Миланског конзерваторијума 1807. године додељено звање почасног члана. Тада је од Полинија затражено да напише трактат о свирању клавира, који је издавач Рикорди објавио 1812. године. Као први италијански приручник о поставкама пијанизма Полинијев трактат је дуго био у широкој употреби. У поређењу са другим клавирским школама тог времена Полинијев рад се истиче пажњом коју посвећује вези између пијанистичке технике и квалитета произведеног звука. За овај трактат директно су везане и Полинијеве сонате из опуса 26, за које аутор каже да су објављене „пратећи већ публиковани приручник, чиме оне представљају његов други део" те су у њима садржани примери правилног свирања клавира о којима је Полини дискутовао у трактату.

Међу ауторима првих педагошких приручника за свирање модерног клавира проналазимо и имена виђених Полинијевих савременика, Плејела и Дусека. Игнац Плејел, композитор, музички издавач и градитељ клавира, објавио је један од првих приручника за свирање модерног клавира 1796. године, само годину дана након што се преселио у Париз и отворио своју издавачку кућу. Плејелове композиције биле су изузетно популарне и често извођене у време публиковања, јер је композитор вешто прилагодио своја дела аматерској публици у грађанским домовима и њховим извођачким могућностима. Треба напоменути да су такозване Плејелове Сонате и данас део курикулума почетних разреда клавирске школе. Исте 1796. године, када је Плејел објавио поменути приручник, Јан Ладислав Дусек, један од најчувенијих пијаниста свог доба, објавио је у Лондону своју расправу Упутства за уметност свирања клавира или чембала. Преведена на француски три године касније, као и на немачки 1802. године, Дусекова школа била је једна од најутицајнијих у последњим годинама XVIII и првим годинама XIX века. За време свог боравка у Лондону, овај композитор је био тражен пре свега као учитељ клавира, а извршио је одређени утицај код градитеља Бродвуда да се прошири распон клавијатуре. Дусекове клавирске сонате из опуса 35 објављене су 1797, годину дана после приручника, и у њима композитор већ користи овај проширени распон. Трећа, последња соната из овог опуса, писана у це-молу, спада у Дусекова амбициознија остварења из овог периода. Након драматичног allegra agitata и медитативног става под ознаком темпа adagio patetico ed espressivo, Дусек нуди кратак интермецо у це-молу, у облику прекинутог 'лажног финала', не би ли сонату окончао ставом у Це-дуру, играчког карактера.

Аутор Срђан Атанасовски