Електронски студио

Студије конкретне музике са ознаком Ib и Iа Јозефа Антона Ридла из 1951. године настале су две године пре него што се Ридл придружио Шеферу и Анрију у париском студију.

Електронска композиција I је дело Хермана Хајса, аутора који је настављач Хауеровог учења о дванаесттонском компоновању, а које је посредно или директно примењивао у свом раду у студију у Келну, где је ова композиција и настала 1956. године.

Електронска поема Едгара Вареза,спада међу антологијска дела ране фазе електронске музике. Композитор ју је реализовао заједно са Ле Корбизијеом за потребе Филипсовог павиљона на светској изложби у Бриселу 1958. године. Дело припада акузмонијумској традицији захваљујући веома комплексном систему остваривања спацијализације звука. Путем телефонских линија, око 350 звучника подељењих у групе од по 12, бива активирано према инструкцијама композитора. Пројекција звука се обављала позивима, а један позив је могао активирати пет звучника у групи истовремено. Павиљон је био обложен азбестом што је допринело дубини простора у којем се звук пројектовао. 

Остварење Мауриција Кагела под називом Транзиција I намењено репродукцији са четири звучника, као и претходно дело, посвећено је проблему просторности звучања којим је Кагел био заокупљен током боравка у Немачкој.

Владимира Усачевског, аутора који је стварао у САД, карактерише експериментаторски рад који се сматра значајном граном развоја електроакустичког стваралаштва. У емисији ћемо представити његова остварења названа Комад за магнетофон из 1956. године и Бежична фантазија из 1960.

Аутор емисије Милан Милојковић