Реформа опере серије у Бечу

Либретиста Ранијери де Калцабиђи, један од централних актера у покрету реформе опере серије, рођен је 1714. године у Ливорну. Након језуитског образовања, Калцабиђи је започео свој каријеру у Напуљу, а педестих година 18. века боравио је у Паризу. Поједини музиколози сматрају да је управо Калцабиђи аутор Написа и устројству италијанске опере, који је објављен анонимно 1756. године, вероватно у Паризу и у коме се изводи критика метастазијевске опере серије, заговара веће коришћење речитатива акомпањата и дуета, елемената француске опере, као и повратак сценске естетике чудесног (le merveilleux). Иако је у младости сарађивао са Пјетром Метастазијом, Калцабиђи је прерастао у једног од његових најватренијих противника, критикујући неповезаност његових арија са драмским током радње и супротстављајући његовим естетизованим стиховима нови, натуралистички песнички стил. У периоду од 1761. до 1773. године Калцабиђи је боравио на хабзбуршком двору у Бечу, где је сарађивао са Кристофом Вилибалдом Глуком. У трима либретима које је Калцабиђи написао за Глука - Орфеј и Еуридика, Алкеста и Парис и Хелена - стандардна структура аркадијске опере серије је у потпуности напуштена, а смењивање речитатива и арија замењено је комплексним музичко-драмским сликама, које без цезуре комбинују наступе протагонста, хора и балета.

Опера Парис и Хелена, премијерно изведена 3. новембра 1770. године у бечком Бургтеатру, говори о почетку љубави Париса и Хелене. Прича прати Париса након његовог суда о лепоти богиња, у коме је Афродити дао предност над Атеном и Хером, до тренутка када ће са Хеленом од Спарте запловити пут Троје. За разлику од Орфеја и Еуридике и Алкесте, ову оперу не одликују трагични заплет и сцене засићене патосом. Значајан квалитет опере јесте пажљиво портретисање два супротстављена табора, Фригијаца, односно Тројанаца, с једне и Спартанаца, с друге стране, као и самог лика Хелене, у којој се стапају наивна сентименталност и спартанска једноставност. Пажњу привлачи и хомеровска јукстапозиција света богова и света људи, те појава Атене Паладе која, у својеврсном анти-deus-ex-machina поступку, опомиње на трагичну судбину протагониста усред срећног завршетка опере. Дело такође представља Калцабиђијев отворен напад на Метастазија и његово наслеђе и то, овога пута, на подручју сентименталног израза. Ипак, опера је имала мање успеха него претходне две и ретко је извођена.

Трећи чин опере одвија се у великом дворишту краљевске палате у Спарти и уоквирен је светковином и процесијама Спартанаца и Тројанаца; централно место у чину заузима арија Париса који пева о Хелениној лепоти, покушавајући да је заведе, али га она одбија. Пети и завршни чин опере Парис и Хелена започиње у башти краљевске палате у Спарти, а завршава се испловљавањем љубавника пут Троје. Хелена коначно признаје своју љубав према Парису, услед чега Амор, бог љубави, тријумфује, али Атена Палада открива пренераженом љубавном пару судбину пуну рата и несреће.

Аутор Срђан Атанасовски