Музеј звука

Берардијева збирка написана је за виолину соло, али ћете у емисији чути извођење на раритетном инструменту - виолончелу пиколо. Наиме, музичар Мауро Вали који је започео истраживање Берардијевог опуса је свирач на овом инструменту, који се у другој половини XVII и почетком XVIII века често користио као алтернација за виолину. Оваква супституција инструмената је, на одређени начин, само наставак праксе која је била на делу више од једног века у европској уметничкој музици.

Оно што разликује овај инструмент од виолончела јесу мање димензије и још једна, пета жица која је наштимована на тон Е. Иако величина виолончела пикола није стандардизована, најчешће се срећу варијанте које чине седам осмина или половину оригиналног инструмента, а градитељ виолина Дмитри Бадиаров тврди да је виолончело пиколо заправо био велика виола која се свирала на десном рамену. Веровало се да је Бах своју шесту свиту за виолончело компоновао заправо за виолончело пиколо, међутим, једино се у манускрипту Ане Магдалене Бах може срести напомена о специфичностима штима, док остала три постојећа сведочанства говоре само о композиторовој намени да се дело изведе на петожичаном инструменту.

Иако је Берардијева збирка насловљена као Синфоније, пред слушаоцима је колекција камерних трио соната, које појединачно носе назив канцоне уз додавање описног, поетског, поднаслова. Ово не треба да збуни јер су соната и канцона у раном бароку често биле синоними, док је на макроформалном нивоу организација ових дела остварена кроз свитну смену разноликих плесних ставова.

Слушаћете Прву канцону - Онај ко чини, чека и Другу канцону - Свет се окреће у круг, Анђела Берардија. Пратите извођења Маура Валија, виолончело пиколо, Серђа Ћомеија, оргуље и чембало, Ванија Морета, контрабас, Ђанђакома Пинардија, теорба и Маргарет Кел, харфа. Снимак је издала дискографска кућа Дојче Хармонија Мунди 2011. године.

Ауторке емисије Ксенија Стевановић и Ђурђија Вучинић