Сезар Франк: Страдела

Главне улоге тумаче: Марк Лао као Алесандро Страдела, Изабел Кабати као Леонора, Страделина вереница, Филип Рујон као Војвода од Пезара, Вернер ван Мехелен као Спадони, војводин слуга, Патрик Мињон као Бепо, Гзавије Рујон као Пјетро, плаћени убица. Хором и оркестром Валонске опере из Лијежа диригује Паоло Аривабени.

Авантуристички живот Алесандра Страделе био је инспирација оперским ствараоцима. Овај музичар је 1682. године убијен, вероватно због освете неког превареног супарника. Пјер Бурдело је описао овај догађај, уз прегршт измишљених детаља, у својој Историји музике која је објављена 1715. године. Све до XX века, историчари и књижевници, попут Стендала, користили су овај извор како би се осврнули на судбину човека који је у своје време сматран за највећег италијанског певача. Данас су подаци о животу овог композитора сведени на њихову фактографску меру, али несумњиво остаје чињеница да је Алесандро Страдела био један од најзначајнијих италијанских музичких стваралаца друге половине XVII века.

Мешање чињеница и фикције створило је од Страделе јунака по мери романтичарске уметности. Па ипак, XIX век није познавао музику овог композитора. Тако је, музички писац Франсоа-Жозеф Фети, 1833. године на једном својих "историјских концерата" представио мелодију коју је атрибуирао Страдели. Ова арија је публикована десет година касније под називом Црквена арија - Пјета сињоре. Али, она је била исто толико аутентична колико и Бурделоова биографија композитора. Наиме, арију је највероватније написао Луј Нидермајер, романтичарски композитор који је 1837. године у Паризу поставио оперу под називом Страдела, која има оперски срећан крај: композитор својим музичким генијем успева да избегне смрт и да живи срећно са својом вољеном. Овакав сценарио, помало, личи на инверзију мита о Орфеју, где се акценат, романтичарски, ставља на моћ генијалности да превазиђе све тешкоће. Три године касније, тачније 1840, Нидермајер је поставио нову верзију опере Страдела скраћену на три чина, и том приликом је објављен и либрето који су написали Емил Дешан и Емилиен Пачини. Млади студент Париског конзерваторијума, Сезар Франк, одлучио је тада да сам напише своју оперу на либрето Нидермајеровог остварења. По свему судећи композитор је клавирску верзију опере завршио 1842. године, али потом није успео да сам доврши оркестрацију. После Нидермајера и Франка неколицина композитора је написала оперска остварења на основу либрета Дешана и Пачинија, међу којима је најпознатија верзија Фридриха фон Флотова из 1844. године приказана у Хамбургу где је постигла велики успех.

Опера се дешава у Венецији за време карневала. Спадони, слуга Војводе од Пезара, члана већа Десеторице, са својим помагачима, отима лепу Леонору. Да би се додворио девојци, не би ли га заволела, војвода је запослио Страделу да јој држи часове музике. Моћни племић није слутио да су Страдела и Леонорa већ тајно верени. Страдела користи прилику која му је пружена да посећује Леонору и помогне јој да побегне из војводине палате. Када су успели да побегну, војвода их прогони све до Рима. Наређује Спадонију да унајми плаћене убице како би се осветио композитору.

Уредница емисије Ксенија Стевановић