Грамофонија

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, снимци Моцартових и Берлиозових дела у Дејвисовој интерпретацији су Филипсовим плочама донели изузетну популарност. Два гремија за први комплетан снимак Берлиозових Тројанаца, као и гранд-при за плочу додељен издању Ромеа и Јулије овог француског романтичара, допринели су да продуценти Филипса развију читаву едицију врхунских снимака различитих оркестара под Дејвисовим вођством.

Вођен успехом концертног извођења Моцартовог Дон Ђованија с краја педесетих, Дејвис је током следеће деценије реализовао веома запажене снимке Идоменеа и Реквијема. Ведре али и садржајне Моцартове мисе, изгледају као логичан наставак ове Дејвисове извођачке авантуре, али га представљају у донекле новом звучном окружењу. Без романтичарске грандиозности или оперске сценичности интерпретације, овај велики диригент слушаоцима нуди прозрачне реверберације рококо ентеријера, остварене минуциозним студијским радом. Ширина просторне пројекције звука је најупечатљивији продукцијски допринос овом снимку. Бљештавило хора и оркестра као да свој одсјај пружа у бесконачност, а овај утисак је резултат веома пажљивог дефинисања маргина фреквенцијских опсега. Чак ни у граничним подручјима не долази до дисторзирања, без обзира на волумен. Овај, рекло би се, кључни продукцијски захват, резултирао је утиском одјека дворане, а да се ради о студијској интервенцији, открива јасноћа појединачних темброва, распоређених у стерео слици беспрекорног баланса.

Аутор емисије Милан Милојковић