Густав Малер: Четврта симфонија

Ово дело, Малер је компоновао током лета 1899. и 1900. године - јединог периода у току године када су престајале његове обавезе у Бечкој опери, на чијем је челу тада био.

За разлику од прве три симфоније које су, следећи конвенције тог времена, биле пропраћене детаљним програмом, Малер га је овога пута изоставио. Како је и сам једном изјавио: могао бих смислити прелепа имена за ставове, али заправо их не желим одати руљи критичара и слушалаца, који ће их потом извргнути баналним и погрешним тумачењима.

Своју четврту симфонију - традиционалне четвороставачне форме, Малер је најпре замислио као својеврсну хумореску у шест ставова. У њој би се вокални и инструментални одсеци смењивали, пратећи ток композиције чији је фокус прелазио постепено са 'земаљског на небеско'. Међутим Четврта симфонија какву познајемо данас, битно се разликује од првобитне Малерове замисли.

Први став карактерише традиционална формална структура и очигледни утицаји Јохана Себастијана Баха - чије је стваралаштво Малер тада интензивно проучавао. Спокојство и 'уздржаност' почетног музичког тока, 'нарушени су' Игром смрти у другом ставу - у којем Малер виолину штимује за секунду навише, не би ли добио тањи, онострани звук. Како би био још прецизнији, композитор је додатно назначио да се мора постићи звук виолине без вибрата и осталих 'модерних' техника, тачније желео је звук уличног свирача - не оркестарског виолинисте.  

Трећи став ЧетвртЕ симфоније је, према Малеровом мишљењу, био његов најлепши лагани став. Једном приликом га је описао као одраз тужног мајчиног лица чији је израз, и поред великих мука и патњи, увек био пун љубави и праштања.

Завршни, четврти став ове симфоније, композитор је замислио као одсек у којем се сви претходни ставови стапају и налазе своје коначно 'разрешење'. Из касније преписке са лајпцишким диригентом Георгом Гелером, сазнајемо колико је за Малера било важно да слушаоци јасно схвате колико прва три става све време 'теже' ка оном финалном.

Последњи став, тачније песму под називом Небески живот коју изводи сопран у последњем ставу, Малер је компоновао 1892. године. Иако је испрва планирао да то буде завршни, седми став његове Треће симфоније, композитор је на крају одустао од те идеје, а Трећа симфонија и без седмог става остаје најобимнија како међу Малеровим симфонијама, тако и у целокупној симфонијској литератури.

Текст за ову песму, Малер је преузео из збирке Дечаков чудесни рог, која је већ инспирисала неколико његових остварења - измедју осталог и Другу и Трећу симфонију. Компонован на поменуте стихове, четврти став представља невину и безазлену визију раја, коју, према мишљењу самог Малера, истински могу имати само деца.

Малер је веровао да ће му транспарентност и релативна концизност којима је окарактерисао своју Четврту симфонију, донети нове поклонике. На жалост, испоставило се да је премијера Четврте симфоније била потпуни фијаско: 1901. године када је под диригентском палицом композитора први пут изведено у Минхену, дело је извиждано од стране публике, а стручна јавност сматрала га је неукусним.

Премијере које су уследиле на немачким музичким сценама биле су такође неуспешне, са изузетком Штутгарта, па је чак и Америка, која се почетком века дичила толерантнцијом и отвореним духом, сматрала да је дело смешна и бедна 'музичка почаст', најболнија музичка тортура која је присилно покорила критику. Након оваквих дешавања, и сам Малер је једном приликом своје дело огорчено назвао измученом пасторком.

Ипак, у октобру 1904. године, Четврта симфонија је коначно изведена са успехом, када ју је интерпретирао чувени Консертхебау оркестар, у њиховој концертној дворани у Амстердаму. 

Данас је, на светским музичким сценама, поред Прве симфоније, управо Малерова Четврта најчешће извођено дело из симфонијског опуса овог композитора.

Уредница емисије Светлана Матовић