Електронски студио

У домаћем контексту, веома је занимљиво рано остварење Џоане Бејер, названо Музика сфера из 1939. године, будући да је Јосип Славенски у то време експериментисао са електронским уређајима, инспиришући се сличним семнатичким пољем. Још једна сличност је и у „инструментацији", јер ауторка, као и Славенски, користи три монофона уређаја у свом делу, вероватно слична теремину или траутонијуму. Такође, ово је прва позната електронска композиција коју је писала жена.

Бавећи се углавном тејп музиком, Полина Оливерос је у центру за ову врсту стваралаштва у Сан Франциску, покушала да превазиђе тадашња ограничења студијског рада и да електронско стваралаштво што је више могуће пренесе у концертну дворану. Тако је настало и дело Бај, бај, батерфлај из 1965. године, засновано на импровизацији са траком. Ауторка је снимак из опере Мадам Батерфлај подредила веома радикалним модификацијама интервенишући не само у подручју композиционе технике већ и саме музичке интерпретације.

Лори Шпигел је своје компјутерско остварење Апалачијан грув I из 1974. године, реализовала на тадашњем програмском систему под називом ГРУВ, настојећи да пружи одговор на херметичност електронског стваралаштва, једностваним тембралним и висинским структурама.

Подручје конкретне музике захватила је Ана Локвуд у свом делу Светски ритмови из 1975. године, инспиришући се звуцима природе које је трансформисала и представила као сложене полиритмичке структуре.

Меган Робертс у свом остварењу Могу седети тамо цели дан из 1976. испитује границе перцепције радикализацијом звучања. Екстремне фреквенције флуксева разнородних шумова парају звучни простор, док перкусивна матрица ствара утисак какве ритуалне медитације оријенталног порекла. 

Аутор емисије Милан Милојковић