Клавирска музика футуризма

Емисију ћемо почети кратким комадима Франка Казаволе, који је 1927. године уништио већину својих футуристичких дела. Међутим, нотни записи Танга, Алегра, Плеса и Прелудијума су ипак преживели до данас. Програм настављамо Песмама полумртвих Алберта Савинија. Ову свиту је аутор извео на музичким вечерима у Паризу које је организовао Гијом Аполинер, а критика је забележила да је ово, како су навели „незапамћено насиље" окончано раскрвављеним рукама пијанисте. Након тога ћемо емитовати  Савинијеву Серенаду.

Синтетички музички профил Ф. Т. Маринетија, дело је Силвија Микса, композитора који је сарађивао са Руђером Вазаријем на изради сценске музике. Чућете још и два прелудијума, као и комаде Сумрак у августу и Омаж Стравинском овог аутора. Два контраста Алфреда Казеле су алузија на футуристичку теорију анти-пријатности, иако је неколико година по настанку овог дела, Казела спремно негирао било какву везу са Маринетијевим следбеницима. Ђаћинто Шелси је своју композицију Ротирајућа преса креирао под утицајем Русолових шумова, настојећи да их евоцира листовским третманом клавира. Композиције Футуристички фокстрот и Драма-симфонија Вирђилија Мортарија, настале су за потребе Театра изненађења, и то сцене у којој глумац трчи са једног на други крај позорнице све док се завеса не спусти. Алдо Ђунтини је у својим трима композицијама названим Машина, Море и Индијски гумени човек остао на румористичким позицијама, али са нешто умеренијим изразом, што се такође може рећи и за сведен израз у комадима Пропелер, Против-авионски и У простору чији је аутор Марио Монакези познатији под својим псеудонимом „Кезимо".