Момињи и теоријска мисао о музици

Момињијев најзначајнији претходник на пољу теорије музике у Француској у 18. веку свакако је био Жан-Филип Рамо, који је успео да на специфичан начин обједини улоге оперског композитора, просвећеног интелектуалца и теоретичара музике. Рамо је посебно револуционизовао теорију хармоније, својим чувеним трактатом из 1722. године, у коме је покушао да научном методом објасни природу свих сазвучја која су била у употреби, полазећи од првих шест тонова аликвотног низа. Поред тога, успео је да покаже да се све познате акордске структуре могу октавним обртајима свести на квинтакорде септакорде, чиме је успео да значајно поједностави систематизацију хармонија и да објасни правила њиховог следа. Рамо се није либио да своја теоријска знања примени и у својим композицијама, а његова репутација као композитора добрим делом је и била учвршћена и његовом теоријском активношћу. Један од најсмелијих хармонских експеримената овај композитор је подузео у својој другој свити за чембало из свеске насловљене Нове свите комада за чембало са примедбама о различитим обицима музике. Рамо у оквиру свите обухвата комаде како у Г-дуру, тако и у г-молу, а последњи комад насловљава као „енхармонски" и у њему се поиграва са могућностима овог смелог хармонског поступка.

Момињијева музичка теорија вероватно је била најрадикалнија управо на пољу теорије хармоније. Уважавајући управо Рамоова начела супремације природних законитости резонанце и терцног грађења акорда, Момињи је покушао да читав распон звукова и сазвучја једног тоналитета изрази путем акордске структуре. Уместо трозвука као акорда који дефинише тоналитет, Момињи је понудио седмозвук изграђен од терци, који је садржао читав дијатонски материјал, а на који је затим придодао пет хроматских и пет енхармонских тонова. Момињи је сматрао да су енхармонски тонови равноправни у оквиру тоналитета и да се тек на основу начина њихове употребе може утврдити у ком правцу ће се кретати модулациони ток. Иако је у својим написима износио револуционарне идеје, Момињи је као критичар често прекоревао њему савремене композиторе зарад исувише смелих хармонских решења. Посебно је изненађујућа његова критика на рачун Јозефа Хајдна, за кога је сматрао да је у „Приказу хаоса", на почетку ораторијума Стварање света, искорачио изван природних граница хармоније, имајући у виду да је реч о аутору кога је Момињи изузетно ценио и најчешће цитирао као узор у својим приручницима.

Написи Жерома-Жозефа де Момињија и његове рефлексије о хармонији били су значајни и за рецепцију Бетовенових дела у Француској. Сматра се да је Момињијево критичко сагледавање одређених Бетовенових опуса у његовој Методичкој енциклопедији (Encyclopédie méthodique), објављеној 1818. у Паризу, прво ове врсте у Француској. Иако је у Бетовену препознао великог и значајног аутора, Момињи је на узорку композиторових раних соната критиковао поједина хармонска решења, замерао му „немарност" у контрапункту, те је сматрао да је његов пијанистички стил погодан тек шачици извођача. Оваква критика кореспондира и са тоновима приказа Бетовенових соната у немачкој музичкој штампи. Тако критичар Општих музичких новина из Лајпцига у свом иначе позитивном приказу Бетовенових клавирских соната из опуса 10, објављеном 1799. године, упућује композитора да се чува „превише слободног стила", кога одлукују неприпремљени дисонантни интервали и чести ванакордски тонови, наводећи пример из развојног дела првог става прве сонате овог опуса.

Аутор емисије Срђан Атанасовски