Концерти за виолончело Леополда Хофмана

Хофман је каријеру започео као хориста у капели царице-удовице Елизабете Кристине, где је између осталог, учио и композицију код једног од најпознатијих бечких композитора, Георга Кристофа Вагензајла. Од тог тренутка, Хофман је добио низ намештења у бечким црквама - од позиције виолинисте у цркви Светог Михајла, преко звања музичког директора у цркви Светог Петра, до места капелмајстора катедрале Светог Штефана на којем је остао до смрти.

Иако је Хофман уживао велики углед међу савременицима, реформе цара Јозефа II у области црквене музике нанеле су значајан ударац позицији коју је композитор имао, те се, након осамдесетих година 18. века, овај аутор у великој мери повукао из музичког живота Беча. Интересантно је поменути да је 1791. године, током болести Леополда Хофмана, Волфганг Амадеус Моцарт био именован за асистента-капелмајстора катедрале Светог Штефана. Моцарт је прихватио овај ангажман чак и под условом да не добија никаву плату, очекујући да ће након Хофманове смрти наследити угледно место капелмајстора најзначајније бечке цркве. Међутим, иронијом судбине, стари и богати мајстор је наџивео Моцарта више од годину и по дана.

Средином 18. века, Хофманове композиције су постале популарне и изван хабзбуршке престонице, када је париски издавач, Зибер, штампао његових шест симфонија. Композиторов најплоднији стваралачки период обухватио је седму деценију 18. века када су, између осталих настали и концерти које вечерас представљамо. Ова дела су посебно значајна јер представљају ретке примере концертантних остварења за виолончело, настале у 18. веку. Међу ретким старијим примерима налазе се два концерта која је написао Хофманов учитељ, Вагензајл, као и дворски композитор старије генерације Антонио Калдара. Великог обима и високих техничких захтева, ови концерти представљају један од најзначајнијих концерата за виолончело у 18. веку, али и неке од најлепших примера компонованих у тадашњој музичкој престоници, Бечу.

Уредница Ивана Неимаревић